Sestra vozi, pa počela da propituje decu... Prvo pesmu koju Ignjat treba da zna napamet za prekosutra...
Javila se... počne sestra. Šargarepa, završi Staša sa zadnjeg sedišta. Ignjat sedi između vozačevog i suvozačevog mesta i pet para, a kamoli glasa, ne daje.
Rumena sam... kaže sestra. Zdrava, lepa, dodaje Staša. Al' me tresu... kaže sestra. Staša nastavlja: strašne krize, nemam koga da me grize. Svi se cerekamo (zbog toga što ona "krade znanje" od starijeg brata), čak se i Ignjat osmehuje, što sestra preuzima njegovu obavezu.
Pošto se pesma okonča, sestra poče da propituje o godišnjim dobima. Kad idemo na more, onda je... Toplo, dobacuje Ignjat zadovoljno. Sestra, Maša i ja se smejemo. Kad drveće počne da lista, cveće da cveta, to je...? Priroda, nesigurno će Ignjat. Mi se opet smejemo. Ali Staša počinje da dreči. Kad lišće žuti, to je... JE? Jeseen. Staša počinje da urla, valja krokodilske suze: Nee, to sam JA učila! (A bilo je u redu da ona "nelegitimno" usvaja i recituje "njegovu" pesmu.) Da je ozbiljnije shvatimo, tresne brata po glavi.
Na to i on pobesni. Pokušavajući da ga obuzdam i odvučem od nje, u drugi kraj auta, pretrpeh i ja udarac, od Ignjata koji se cimao dok sam ga smirivala. Pusti me, pusti me, trzao se i cimao, ne bi li joj vratio milo za drago. I naposletku uspe da je odalami u jednom trenu.
Dok je lila gorke suze, pokušah da joj objasnim: Znanje je univerzalno, pripada svima! Nee pripaadaa, nanovo dreknu ona, to cam ja ucila! Ali to što još neko zna što i ti ne umanjuje tvoje znanje, i dalje sam se trudila da uspostavim mir (unutarnji koliko i spoljašnji, njen koliko i naš). To što i neko drugi zna ne znači da ti ne znaš.
Kanda se malo stiša, pre zbog toga što stigosmo kući no što je prihvatila ideju da znanje deli sa svakim ko za njim posegne. Ućuta jer beše pospana i iscrpljena, pa ponestalo energije za otimanje i prisvajanje neprisvojivog.
Javila se... počne sestra. Šargarepa, završi Staša sa zadnjeg sedišta. Ignjat sedi između vozačevog i suvozačevog mesta i pet para, a kamoli glasa, ne daje.
Rumena sam... kaže sestra. Zdrava, lepa, dodaje Staša. Al' me tresu... kaže sestra. Staša nastavlja: strašne krize, nemam koga da me grize. Svi se cerekamo (zbog toga što ona "krade znanje" od starijeg brata), čak se i Ignjat osmehuje, što sestra preuzima njegovu obavezu.
Pošto se pesma okonča, sestra poče da propituje o godišnjim dobima. Kad idemo na more, onda je... Toplo, dobacuje Ignjat zadovoljno. Sestra, Maša i ja se smejemo. Kad drveće počne da lista, cveće da cveta, to je...? Priroda, nesigurno će Ignjat. Mi se opet smejemo. Ali Staša počinje da dreči. Kad lišće žuti, to je... JE? Jeseen. Staša počinje da urla, valja krokodilske suze: Nee, to sam JA učila! (A bilo je u redu da ona "nelegitimno" usvaja i recituje "njegovu" pesmu.) Da je ozbiljnije shvatimo, tresne brata po glavi.
Na to i on pobesni. Pokušavajući da ga obuzdam i odvučem od nje, u drugi kraj auta, pretrpeh i ja udarac, od Ignjata koji se cimao dok sam ga smirivala. Pusti me, pusti me, trzao se i cimao, ne bi li joj vratio milo za drago. I naposletku uspe da je odalami u jednom trenu.
Dok je lila gorke suze, pokušah da joj objasnim: Znanje je univerzalno, pripada svima! Nee pripaadaa, nanovo dreknu ona, to cam ja ucila! Ali to što još neko zna što i ti ne umanjuje tvoje znanje, i dalje sam se trudila da uspostavim mir (unutarnji koliko i spoljašnji, njen koliko i naš). To što i neko drugi zna ne znači da ti ne znaš.
Kanda se malo stiša, pre zbog toga što stigosmo kući no što je prihvatila ideju da znanje deli sa svakim ko za njim posegne. Ućuta jer beše pospana i iscrpljena, pa ponestalo energije za otimanje i prisvajanje neprisvojivog.
Нема коментара:
Постави коментар