Nemam ništa protiv što neki ponosno izjavljuju kako nemaju ili ne gledaju TV. Ači, čak i kad je to istina, šta očekuju? Da im skinem kapu, da se poklonim? Vaau! Koji si ti bog! Intelektualno iznad svih nas malih smrtnika, koji katkad nešto pogledamo.
Shvatite: televizija i internet po sebi nisu zlo. Svako bira koliko će ih i u kakve svrhe koristiti. Ja uključim TV s vremena na vreme, kad se setim, kad osetim da sam raspoložena, kad se setim da ima ona ruska serija ili Kuća Buka. Nekad čak jednom nedeljno. I šta onda? Da se osećam inferiorno?
Jednako me nerviraju i oni koji na pomen neke nebitne, a popularne osobe, obavezno, neoriginalno, komentarišu: Ko je to? Verujem da ima i onih apsolutno neupućenih, ali ovakva pitanja postavljaju ne neinformisani već oni koji žele da ih smatraju neupućenima u tabloidna dešavanja. Pa čuješ usput, od prijatelja, ne moraš to odobravati, ali upamti se ime. To što se praviš da ne znaš ne čini te nedodirljivim intelektualcem, niti te priznanje da znaš nužno intelektualno srozava.