Ovi taksisti mi već ozbiljno idu na nerve. Danas sam na stanicu stigla na vreme, ali kad uđoh u bus, imala sam šta i da vidim: nema gde da se sedne! (Dva prethodna busa nisu ni došla, pa se svi sjatili u ovaj). Tako se činilo, ali ja prođoh napred, a čovek koji je sedeo skroz pozadi dade mi rukom znak da je do prozora još jedno mesto slobodno.
Provukoh se kraj nekog žgolje i ušuškah u sedištu, sva srećna. Malo potom rešim da otvorim tek kupljenu flašu vode, ali nešto zapelo. Stiskam desnom (u poslednje vreme primećujem kanda je nekako slabija, toliko da je leva često nadjača; još nisam utvrdila zasigurno i zašto), stiskam levom... Vrtim levo, vrtim,  desno i ni makac. Već me beše sramota od tog neuspeha. A "komšija", koji je, očito, pomno pratio moju borbu, napokon ponudi: Hoćeš ja da ti otvorim? Bogu hvala, u istom trenu savladah prokleti zatvarač (ko to tako krvnički zavrće, da mi je znati). Ne, hvala, otvorila sam, rekoh. (Ruke k sebi! Ti ćeš moju flašu da otvaraš!) I nastavih da zurim u staklo, praveći se da me ne iritira što je dobrim delom zatamnjeno reklamom i da ne primećujem kako pomenuti zuri u mene.
Imala sam u rancu komad nekog sendviča s piletinom i koji komad pite (od tikve i od višanja), a pomalo bejah gladna, no me beše sram da jedem dok neko (sve vreme sam toga bila svesna) blene u mene.
Klima je šibala ko luda, pa najpre navukoh džemperčić, a potom i pletenu kapu na glavu. Utom se i sused, koji beše zakunjao, prenu, pa iskoristi priliku da upita: 'Ladno?
Da, potvrdih, ledenog izraza lica (bože, što umem da budem ledena kraljica). 

Sedi ovamo, predloži on, pomerajući svoje mršavo telo ulevo. (Šta je ovom čoveku? Samo pred noge što mi se ne baci!)
Aman, da nećeš u krilo da ti sednem? Ili bar glavu na rame da ti stavim? U zagrljaj da ti se ušuškam? More, to te june neće mune. Sve i da iz klime počne sneg da veje, nećeš biti onaj koji mene greje.