Vrativši se iz komšiluka, Injat me saleteo po dvorištu: Imaju male kucee, znas kako su satke, aajde da vidis, ajde... Staša mu se pridruži u toj ushićenosti. I ja, šta ću, krenem za njima.
Kad ja tamo, a ono... Jeste, tri slatke kuce, vrteći repićima, istrčaše pred nas. No ja odmah spazih kako stric i strina iz prikolice ubacuju kukuruz u elevator. A i moja sestra s njima (odnekud je put naneo), sva se u osmeh pretvorila. Vidi kako je lukava, hoće sve zadovoljstvo samo za sebe. Ali nisam ni ja mutava, odmah se primakoh i posenuh za klipovima.
Oljušten odmah ubaciš, neoljušten najpre oljuštiš (bere ona mašina, ali i brljavi, nije dosledna). Kako je ovo zanimljivo, složismo se obe. Čim gdegod spazim ove jesenje poljoprivredne scene, oči mi se zacakle ko detetu kad vidi sladoled. I odmah se pridružujem, u elevator kukuruz ubacujem. Deca se odmah uspentraše u prikolicu, nameštenu u položaj za kipovanje, pa su se kačila za neki lanac i koješta izvodila, zamišljajući valjda da su oni nindža ratnici. Jedva ih naterasmo da siđu.
Do ove, već gotovo prazne, beše još jedna puna prikolica parkirana. I sutra će biti zabave. Nekom muka i obaveza, nekom zabava i uživanje. Ali važno je da posao odmiče.
