Kad joj rekoh da mislim da mi se otvaraju putevi, pomislila je da tražim muža (da tri sam zemlje prelazila, i tri gore preazila i tri mora preplovila). Možda bih se i nakanila, rekoh, da bar kakvogputokaza ima. Ovako, kud daa ideem i gde da ga traažim... Ne, jednom nedeljno idem na radionice šivenja, pohvalih se. To sa šivenjem je super novina, kaže ona, ali muža da nađeš, ne odustaje (vazda peva istu pesmu, no znam da se šali, bar jednim delom). Zapela: muž, pa muž. Ko da se muž nalazi na putu, bere na drvetu... Znaš, dodade, kad naučiš šivenje i usavršiš, pa i primeniš u svojoj umetnosti, taman će biti krajnje vreme da svoju kreativnost primeniš i na mužu. Mislim, pojasni mi, da ti izazov bude rad na živom materijalu. (O, čekaj ženo, ja još ni ovaj neživi ne znam ljudski da koristim, a kamoli taj što može da se migolji.)
Šivenje je odavno moj san, rekoh. Muž, očito, nije. inače bih se potrudila da ga steknem. Svu svoju raspoloživu snagu i vreme trošila bih na potragu još pre dve decenije, ko sve pametne, odavno udate, žene. No ludo, nedokazno, rado bih rekla mlado... ali beše. Ako ima muža kog je sudba meni namenila, neka dođe, da bih kreativnost primenila.
Нема коментара:
Постави коментар