Kad se moji najmlađi sestrići spakuju u kola, ja imam običaj da se tobože s autom trkam. Pa oni unutra ciče i vrište, malo što se čude budali, malo što žele da pobede. Ako se kad, kao danas, sama ne setim, Ignjat navali: Aj se trkamo, aajde, moolim te, molim te, molim te.... I kako da mu ne uslišim želju. Sestra, međutim, isprva ulaganila, pa sam se kao vihor činila. A to se Ignjatu nimalo nije dopalo. On voli da pobeđuje, uvek, u svemu. Ne trpi i teško podnosi poraz. Zato ga obuze bes i kroz prozor baci prvo što mu pod ruku pade. Dograbio nekih deset dinara, što ležahu zabataljeni na podu.

Kako auto odjuri, ja pokupih s druma novčanicu (svaki dinar treba ceniti) i progunđah: Mogao si i neku veću da baciš.