Staša i ja iznenada smo odlučile da se popnemo na brdo. U stvari, ona je iskazala takvu želju. A ja, naravno, nisam imala ništa protiv. Popevši se na vrh, sele smo na betonski zidić, da malo predahnemo. Tačnije, ja sedoh, a ona se uzvera na moju nogu, kao da je to najprirodnije i mesto na koje ona polaže puno pravo. Bejasmo okrenute licem u lice, pa se zagrlismo. Mnoogo te volim, ludačo, rekoh. I ja tebe, odovori ona tiho, s glavom na mom ramenu.

Ljubav je tako jednostavna. Prepoznaćeš je čak i ako se ne popneš na brdo. I imaćeš sve čak i ako sem nje nemaš ništa.