Umro je neko blizu

Dan je izuzetno sunčan. Mogla sam ga provesti u sobi, pokušavajući da zavedem red u mnoštvu predmeta. Ali sam izašla i sela pod jabuku. Da uživam, koliko sam trenutno u stanju, u lepom danu. (Sređivaću sobu kad bude kiša.) Sunčevi zraci, bar nakratko, odagnaće misao o smrti. Već za neki dan, kažu, sledi zahlađenje. Ne računajte da su vam blaga ovog sveta zanavek data: ni sunce, ni pogled u nebo, ni korak uz planinu, ni ljubav, ni život. 

Još danas se može desiti da vas više nema. Kolega mog oca, godinu-dve od mene mlađi, jutros je poginuo. Videla sam ga svega tri-četiri puta u životu (kad sam u radnju svraćala da od tate pokupim neke pare). Ali sam plakala, istinski potresena. Ne samo zato što je bio dobar čovek (da spoznaš to, ne moraš sa svakim izjesti džak soli, nekog je dosta i pogledati) i što je ovaj svet napustio u punoj snazi. Ko zna šta je sve još planirao, o čemu je sanjao, šta je priželjkivao... Osetite, svet je postao lakši za jedan ljudski mozak. Nenadoknadiv gubitak. 

Plakala sam zbog svog oca, što je s ovim čovekom čitave dane provodio, prvi obrok, veknu hleba sa njim delio, i mora da mu je jezivo teško, a neće to znati da ispolji. 

Plakala sam i zbog njegovo troje dece (najstarije je ovih dana proslavilo punoletstvo), koje je možda još bezbrižno spavalo dok im je otac jutros odlazio u nepovrat. 

Plakala sam zbog njegove žene, na koju će se od danas svaliti ogroman životni teret i ogromna praznina. Jutros su možda na brzinu zajedno popili kafu, razovarali o knjigama koje treba kupiti jednom detetu i o patikama za drugo. Verovatno se, ophrvani obavezama, odavno nisu ni zagrlili. Ona se žurno uputila ka jednoj bolnici, gde radi kao servirka. On se uputio na posao, koji, iako vredan i odgovoran, neće stići da obavi. Sudbina je iznenada izukrštala puteve, kao vozač tramvaja one šine kad menja smer: iz Luke Beorad otplovio je Zdravko (ime koje je obećavalo dug život) podzemnim vodama u drugi svet. 

Plakala sam zbog svih žena kojima je voljeni čovek otišao na posao i nije se vratio (iako ga je ručak čekao na stolu, iako je žena strepeći pogledala kroz prozor i potom neutešno jecala spoznavši surovost života). I zbog svih onih koje takvog čoveka i nemaju. 

Zagrlite svakog dana one koje volite. Volite one s kojima niste, a želeli biste da budete. Upućujte im samo lepe reči. Dišite, hodajte, skačite, smejte se, volite.... dok još imate priliku. Već danas možete i vi popuniti crnu hroniku u medijima i neko vreme biti junak tužne vesti: neidentifikovana osoba. Jedan muškarac poginuo je danas u ulici Žorža Klemensoa 39, na području Luke Beograd, kada je pao sa krova hangara. Jedan muškarac, jedan muž, jedan otac, jedan brat... Jedan komšija, jedan poznanik, jedan sugrađanin, jedan kolega, jedan neoprezni staklorezac...
U našoj zemlji svi veruju da su mačke i da imaju devet života, pa se pentraju nebu pod oblake, a ničim se ne obezbede, da nesreću preduprede. I ona dva nesrećnika u onom prokletom gradu na vodi trebalo je da se vežu nekim konopcima. Takve mere bezbednosti sigurno su propisane, ali niko ne nalazi za shodno da ih poštuje. Začas ćemo mi i neće to baš nas da strefi, u to se većina radnika uzda. Mada, i kad imaju opremu, ona je nepouzdana (verovatno jer je jeftina i nekvalitetna), kaže moj sestrić, trenutno radnik na građevini.

Ne računajte da još nije vaš čas. Ne izazivajte nesreću. Dišite punim plućima. Volite punim srcem... drvo i cvet, zemlju i kamen, svoje bližnje. Nebo nek vam je granica (stremljenja i dostignuća). Ali pažljivo hodajte po krovovima.

Plakala sam... Ovoga puta umro je neko blizu...