Kusur i anatema

Daj petsto dinara, zatraži majka večeras, upavši mi najednom u sobu. Šta će ti? Da dam popu. (Pop dolazi ujutru da sveti vodicu. Ako ste pomislili da mu je honorar petsto dinara, prevarili ste se -- to je samo treći deo.)
Pa šta si uletela ko da ti je pop za petama! Strah je izgleda da ću (a hoću) sutra, dok pop bude vitlao kandilom po kući, spavati (crno ti moje spavanje: kad zapeva, mrtvi bi se probudili, a nekmoli ja), što bi se možda negativno odrazilo na kućni budžet. Onda će ona morati da mu pruži dve crvene. I biće je sramota da traži ili čeka kusur. Možda bi, da bude manje neprijatno (nažalost i manje isplativo) rekla: u redu je (ko kad konobaru ostavljaš bakšiš od koje desetine dinara), pre no što se pop maši džepa pod mantijom (da vrati kusur i pusti da na stipsu padne anatema).
Ovako smo se osiguralii: čist račun (ne fiskalni dakako) -- duga ljubav (i još mnogo krsnih slava)!

Babe na Fejsbuku

Maja, tinejdžerka, izjavila je (a ne mogu da joj zamerim): Babe ne treba da imaju Fejs! (Mnogi su argumenti za ovu diskriminaciju. Možda to treba preformulisati: ko nema šta pametno da kaže, slobodno nek se koristi pravom da ćuti.)
Jašta, ali samo ove sadašnje (što smaraju dozlaboga slikama cveća, čestitkama, željama i pozdravima).  
Mi babe buduće na Fejsbuku smo kao kod kuće: raščupane, opuštene, bez maske i glume... i pišemo šta nam se ćefne, pa ko (kako) razume-razume.;)

SNS zvezda

Večeras u tržnom centru mom zetu prilazi neki mladić i rukuje se s njim. Nemam pojma ko je taj čovek... A ipak sestri rekoh: Ja ovog čoveka odnekud znam. Pa to je onaj što je pao kod Vučića (u stvari kod Marića, u studiju, gde je sedeo Vučiću za leđima i čekao svojih pet minuta... da se na zemlju stropošta i slavu (čast i hvalu, unapređenje) stekne, šta ga košta), nasmeja se sestra. Aaa...

Odmah prišapnuh Maši o kome se radi i ona se radoznalo osmehnu. Je li on stvarno pao, upita Maša (koja je takođe čuveni snimak na netu gledala). On je pao samo da bi mu gazda ispao Spasitelj: prekini emisiju, položite ga samo ovako, nastavi emisiju... Jer da njega nije bilo, ko zna šta bi se dogodilo (koliko bi dece u poplavama  i smetovima stradalo, Zemlja bi odbila da se okreće, kockari bi ostali bez sreće).
Kad nam se zet potom pridruži, dirnuh ga: družiš se sa (TV) zvezdom. A on je pao samo da bi Vučić ispao heroj, reče Maša (nije što je moja, ali pametna ko pčelica, već sad je to kritički um). 
Da bi Vučić (za ćorave kod oba oka) ispao heroj, i ovaj je morao da ispadne budala. Da sam na njegovom mestu bila, ja na ulicu ne bih smela izaći. A eto, čega se pametan stidi, tim se (ovaj mladi, a i svaki) član SNS-a ponosi.

Zevanje uz etide

Ignjatova sestra svira pa razbija, što bi rekli mladi. Ostala deca kako koje. Slušao Ignjat u maminom krilu. Slušali ostali učenici i posetioci (deca i odrasli). Slušao Ignjat, pa kad beše tišina, samo zevnu glasno i nesputano, na šta se svi osmehnuše. Eto kako je nezgodno kad vas dremež spopadne u nedoba. Ne idite nipošto na koncert neispavani, svi će misliti da vam je dosadno (pa se možda i uvrede). 
Kad dremež popusti, Ignjat prstićima zasvira po đačkoj klupi. A kad baš (od neke Černijeve etide) pade u zanos, on i lupi pesnicom o sto.
Bravo, seko, bravo, sviraj ponovo to!

Ovih dana u javnost (među odrasle) procurila je informacija da su se Mašin drug i drugarica ljubili u usta (deca radoznala). Drugarica tvrdi da to nije istina i da joj je gadno i da čuje, a drug da je tako bilo (muškarac ko muškarac, od malih nogu sklon lovačkm pričama, ili... ko će znati).
Maša je još pod utiskom, to je glavna tema. I kad za taj događaj sinoć ču moj zet, samo iskolači oči. Nakon nekoliko minuta bez reči i glasa, odlučno izjavi: Ispisaću je iz škole!
Možemo neko vreme da je držimo van škole, na "povocu" i ispod staklenog zvona, ali jednom će nam se otrgnuti ona.

Arena

Uz Open IPTV to je sasvim druga soba, svetlija i toplija. Za mene zbog obilja filmova, serija, naučnih emisija... Za moje sestriće zbog silnih kanala s crtaćima. A i za mog zeta zbog svih onih Arena, 2, 3 i 4, X, Y (koje kod kuće nema i koje će mi na nos izaći). Pa taj kad mi se zavali na krevet, ima svaki dan da blene u neki fudbal. Nadam se samo da će mu deca iz sve snage urlati, dok ne pusti crtaće da mu mira neće dati. 
Jasno je da će se i moja soba pretvoriti u arenu: svak će se boriti da gleda ono što voli: zet sport, deca crtaće, ja filmove...

Duh prošlih vremena i ludi kamen

Za dan-dva trebalo je da putujem malo podalje, kod sestre. Nikad ne propustim priliku da kažem kako je to malo mestašce u kojem je živela (do kraja minulog leta, kad se preselila u najbliži grad) kao iz prošlog doba (a i jeste sagrađeno sedamdeseth godina). Idilično je, puno drvoreda (od pogleda na užutelo lišće i moje srce treperi). 
Sve kućice su prizemne, obojene (kao za mene da su načinjene): roze, žute, zelene... Niske zgradice, katkad omeđene niskom drvenom ogradom, pred kojima u dvorištu cvetaju jesenje ruže i dremaju gomile naslaganih cepanica. Između drvenih garaža trčkaraju psići i mačke. Po igralištu posutom žutim lišćem trčkaraju deca sa sendvičima u rukama (ko što mi nekada davno nosismo hleb s mašću i alevom paprikom).
Možda ti i ostaneš tamo, našali se jedna od mojih sagovornica, kad ti se toliko dopada. A ne, zavrteh glavom. (Lepo mi kad gostujem, ali sumnjam da bih mogla tamo da živim. Daleko je od centra zbivanja, gradske buke i brzine, ali opet nedovoljno izolovano: i u njemu su ljudi, radoznali i brbljivi.) Možda se zaljubiš, požele da mi pojasni (kao da nisam razumela). Ma samo ako poludim, pod stare dane, nasmejah se (lakše je no da objašnjavam kako znam da nema šanse). Možda i poludiš (ko da već nisam to obavila), prihvati ona moj uslov. Možda staneš na ludi kamen, nadoveza se druga. Pa uganem nogu, držah se svog ironičnog nivoa. (Dobro, moram da priznam: kad čovek voli onog s kim je, manje je važno gde je -- mogla bih ja i na kraj sveta i u crnu zemlju.)
Bila sam. I vratila se. Ništa od toga. Nit sam gazila po kamenju, nit mi je otekla noga. Ne gezam (a ni zemlju ne dodirujem, i dalje lebdim), ne šepam, ne hramljem, ne posrćem...Nije mi srce zaigralo (a, istini za volju, odavno je bez elana i sve je tromije, teško mu i da poskoči, a kamoli spektakularno da zapleše).

Izluđuju me prevodioci koji muškarcima redovno mesto tašte dodeljuju svekrvu. Ali može i gore: muškarac u filmu koji sad gledam upravo je predstavio svoju jetrvu!
Zar je toliko teško razaznati rodbinske veze, koje su u našem jeziku vrlo precizno određene?

Neeću da obucem du(k)sericu, opirao se Ignjat i otresao namaknute rukave. Kako nećeš, moraš da obučeš, hladno je. Sad više nije leto, dodadoh. Kakoo, začudi se on. Sad je jesen (vidiš da svi imamo dukserice i džempere), objasnih mu. Kakoo, opet upita. Nisi znao da je sad jesen? (Usled smene godišnjih doba, menja se i dečja garderoba.) Nisam znao, odgovori ozbiljno, kao neko ko nije na vreme obavešten o tako bitnim dešavanjima. I prestade da se batrga, te prepusti ruke rukavima (koje mu je tetka navlačila).

Eto, deci samo treba podneti kalendar pod nos: leto je prošlo, ne možeš više ći go i bos!

U šumi je (iako nije) bio Ignjat

Nedavno smo Ignjat i ja išli u šetnju. 

Nisam ga vozila u kolicima, kako inače činim. Pustila ga da, bez ortopedskog pomagala, hoda "kamenom" (kraj druma, po tlu posutom rizlom). I osmeh mu od uva do uva. (Retko hoda, a pogotovo tako nesputan onom teškom skalamerijom.) Pa ga ponela sloboda i poče da mašta i mašta. Kao, Matija i on vozili hoverbord (jednom mirnom i pustom ulicom, u koju i tad zađosmo), iako na hoverbord, sem sa starijom sestrom, nije stao. I Matija (kao nespretniji, iako stariji -- onaj koji pripoveda u prednosti je i drži sve konce u svojim rukama) pao, a on (iako mlađi, s nožicama koje mu često poklecnu) nije (jasno, onaj koji pripoveda o onome ko nije prisutan ima prava, i koristi priliku, da sebe veliča i hvali). Poneo ga zanos pa poče da ređa dogodovštine: na svakom koraku njih je snašlo nešto neobično, te mi poverava (i prstom upire): ovde videli ježa, ovde zmiju, pet zmija (mašta se razularila i poalavila), sedam... broja se ne zna...
Sestrić mi zaliči na onog Vitezovog Jovu što je šumom "gazao, šalabazao, a kad se vratio, svima je kazao: vidjeh, ljudi, sto vukova". Samo, dok je Jova čopor vukova svodio na realniju meru, priznavši na kraju da je to bio samo crni miš ili niš(ta), Ignjat je odabrao uzlaznu putanju.
Zato pohitasmo natrag kući, dok oko nas ne zagmižu sve te silne zmije (đavo da ih nosi, da je zgodno -- nije).

Mame na ivici nervnog sloma (i nebeskom pragu))

Kad god se neki papiri po kući raspu i šeststo pedeset osam igračaka skotrlja sa sprata niz stepenice, mama zaurla: jaoo, poludeću zbog vas, poludeću!
Čuvši po ko zna koji put istu pretnju, Ignjat se poveri starijoj sestri: Maso, mama ce da ode na nebo! (Jadničko, ne brini, od toga se ne umire: kad bi svi poludeli dospeli na nebo, pa stajali bi ko u punom autobusu -- na jednoj nozi. A i Gospod bi od njih pomerio pameću, što bi na Zemlji izazvalo još veću nesreću.)
Što, pitala je Maša. Sto smo mi nevaljali, objasni Ignjat, i sto p(r)avimo p(r)opast (to je mamin izraz za najezdu igračaka i kojekakav lom po kući).
Molim sve majke da odustanu od luđenja i da se smire; strahuju deca kako se od maštanja i igranja umire.

Pazi da te neko ne ukrade

Kad jedno predveče pođoh da sama prošetam nepoznatim gradićem, zet, moj domaćin, upozori me: Nemoj neko da te ukrade!
Ma ne brini, nasmejah se, ko će mene (a i, ako meni do nevolje dođe, mogu brzo da trčim; ne, ne ka otmičaru... mada i to mogu)...

Zar (još) izgledam kao kovčežić (bolje metaforički zvuči i manje je no sanduk, koji je, pak, na bukvalnom nivou poželjniji) s blagom?! (Dobro je dok si primamljiva dragocenost, a dobro čuvana. Kad više niko ne bude želeo da se upusti u krađu, znaćeš da ti je (pr)opala vrednost.)
No ko bi se usudio rukom da posegne? A i ko bi me uprtio i na rame zabacio, ako ne bi iskilavio, vala bi dobro kičmu ušinuo.

Navigacija ne pomaže

Dok smo se autom primicali odredištu, o koječemu vodismo razgovor, pa i o mobilnim telefonima. Moj telefon je načisto primitivan, rekoh. 

Maša mi s vremena na vreme kaže: Glup ti je telefon, moram da ti kupim nov (zameračila neki samsung, ne znam koji broj, taj ili nijedan -- ne bi žalila ušteđevinu)! Možda ću i sama kupiti moderniji, zbog Vibera i kamere samo.
A nisu ti telefoni loši, primeti moj zet, ako se izgubiš u šumi... Ma, prekidoh ga, kod ove moje (metaforičke) izgubljenosti nikakva navigacija ne pomaže (a ako sam u kakvu šumu zašla, to je samo ona Danteova, kukala mi majka).

Pao i čitav ostao

Po kući ležahu razasuti kamioni, avioni i ko zna šta sve još. A onda je Ignjat u predsoblju uočio ogromnu žutu loptu, za pilates. Smesta ju je dokotrljao u dnevnu sobu, razume se. 
I onda su se svi s loptom kotrljali, kako i koliko ko ume, neko samostalno, a neko uz pomoć odraslih. Najposle je lopta završila u spavaćoj sobi, između Matije i Ignjata. Šta se tačno dogodilo nisam primetila, a ni istraživala. Uglavnom, trenutak potom začu se nešto, od čega jasno shvatih da je lopta bila nevaljala. Ko ju je kome i gde hitnuo, ne znam.  Do uha mi je samo doprlo: pao televizor! A onda spazih Matiju kako i dalje stoji na krevetu, zapanjen.
Televizor je ležao naglavce. (Eto, ova plazma ko slamčica; pirne vetrić i obori je, a nekmoli lopta za pilates. Oni stari televizori, sandučari, bili su daleko otporniji na decu!). No nije se ni ugasio; sve beše u redu, nadala sam se. Sva sreća da je pred komodom bio lejzibeg, na kojem su malopre skoro svi moji sestrići (dok im pundraći ne grunuše u gaće) leškarili i gledali crtani. Sva sreća, inače bi se u paramparčad raspao.
Nakon trenutka ćutanja u kojem bejahu i prestrašeni i zbunjeni, Ignjat poče da kori starijeg brata: Matija, co si to uradio, co? Ne bi me iznenadilo i da je loptu sam šiknuo u pogrešnom smeru, a brata optužuje da svoju kožu spasi (mada je tome Staša sklonija). Psst, ućutkah ih, ništa (strašno) nije bilo, ne pričajte nikom (bar dok gosti ne odu i popusti tenzija), šapnuh. Digoh hitro televizor i vratih na mesto, dok se neko iz dnevne sobe ne pojavi i digne dreku (tetke služe i da probleme zabašure, tako spreče prgave odrasle da se dure... jer kad se dure, znaju da budu nezgodni). Matija ugasi i upali -- sve radi.
Matija! Co si to uradio, CO, Ignjat nije prestajao da grdi. Čini mi se da ste u tom obojica učestvovali, ćuti, nemoj teča da vas čuje (pa da drekne), rekoh.
Međutim, Ignjat se oglasi: tataa, tataa... Pst, ćuti, rekoh, ne govori sad nikom. Ali ko bi dečja usta zauzdao. Jedva da je prošao koji minut, a svi su u kući znali šta se zbilo (zet potom dođe u kontrolu, te zagleda ekran sa svih strana).  
Naknadno je utvrđeno, tj. Matija je ubrzo, iako ga niko ni na kakve muke ne stavi (nit mu guju prisojkinju u nedra turali nit klince pod nokte udarali), priznao da je on loptu bacio ka uzglavlju, a lopta se od zida odbila i... znate već epilog.
Ova deca lajava, na lakat bi (da ne pominjem koji drugi deo) progovorila (a ne moraš ni da ih zagolicaš, odmah "pevaju"). Nikad od njih partizanski kurir ne bi bio.

Starije i mlađe godine

Spavala sam nekih pet i po sati, i to svakako ne kontinuirano (vazda se tumbam i praćam pod jorganom, od čega se načas i probudim). 

Sabajle pošla na autobus, ne razmišljajući (jer i ne imadoh kad) o pozamašnim podočnjacima (kao pokazateljima mog višemesečnog ignorisanja potrebe za još sna, jooš, još), pa usput svratim do Kineza, da vidim neke saksije (jok, cveće niti volim niti sadim; za poklon mi trebalo). A prodavačica raspoložena (taze, zaposlila se nedavno, pa još puna elana), iako se takođe žalila na neispavanost, raspriča se sa mnom. I da li što bejah jedina u radnji ili joj je tako naloženo, pratila me u stopu. Ja oko saksija, ona uz mene, ja do šolja, ona za mnom, ja do čaša, ona do mene... Kako sam blenula u neke zelene čaše, ja joj pomenuh svoju opsesiju bojama. A ona reče da se to i vidi po tome kako se oblačim. I ne ugrize se za jezik, no je đavo navede da glumi filozofa: Lepo je kad čovek i u starijim godinama (ti to meni, MENI?! deset, devet, osam, sedam... smiri se... šest... smeši se... pet...) i u mladim sačuva u sebi dete! (Ako nemaš šta pametno da kažeš, ćuti, bre, niko te ne plaća da razglabaš.)
Grom i pakao (nisam ja zalud u "mladim godinama" čitala stripove)! Lepo je i kad čovek u mladim godinama sačuva zube (pa bi stoga valjalo da jezik drži za njima)! Da sam iole netolerantnija, zveknula bih je pesnicom u vilicu (da i ona u starijim godinama sačuva u sebi dete... novorođenče -- bezubo).
Aagrr, kako me izluđuje neotesanost (neretko i uobraženost) onih čija je jedina prednost u tome što im je otac majku kasnije oplodio (i koji nisu svesni da će i snagu i jedrinu već za koju godinu izgubiti, te ostati kratkih rukava... u kojima  landaraće šuplja glava).  

Podelih potom svoj gnev s koju godinu mlađim od mene sagovornicama, a jedna od njih mi poveri da je najbolje da, radi unutarnjeg mira, izbegavam ogledala. Ne, rekoh (jer nisu sva ogledala okrutna i zlobna; neka mi stalno zvižde i kliču: lepa si, baš si lepa), imam bolji predlog: treba da izbegavam sve mlađe od dvadeset pet! (I da se držim kulinarske jednoličnosti: samo onih koji su u istom sosu!)
A ne bi loše bilo ni da oni mene izbegavaju u širokom luku (ako ne umeju jezik u futrolu da uvuku).

Podmlađivanje

U sumrak stajah s rođakom na trotoaru ćaskajući. Ona se spremila da krene na dole, a ja sam kanila na gore. 
U susret nam pristizahu još jedna članica i vođa hora. I rekoh: hajde da ih sačekam. Međutim, vođa se javi mojoj srodnici i prođe tik kraj mene ko kraj turskog groblja (neki bi rekli dignutog nosa). Kad proslovih pozdrav, ona se čisto prepade, što potom i priznade, pa reče: Ti nisi reaalnaa! Izgledaš mlađe od mojih učenika! 
Slatko sam se nasmejala. Jasno da je bio mrak. A imala sam i detinjastu roze kapicu, ko Deda Mrazovu, s veelikom bućkom. Jakna mi roze, a gumene čizme šarene. I ko da razlikuje dete i mene!
Nakon što navršite trideset godina, ako biste (a ko ne bi) rado koju godinu smakli s grbače, nije zgoreg da se držite sumračnih ulica i poznog doba dana, delotvornije je od onih pomada s kolagenom i ne znam ti čime sve.

Prikladnost i gumene čizme

Danas smo prisustvovali Mašinom času klavira. Kad vide da ću obuti gumene čizme, sestri se promeni boja u licu, te pokuša da me odgovori: Nećeš valjda to da obuješ, nije prikladno. (Mrzim prikladnost, i samu reč. I kad god mogu, opirem joj se. Recimo, u pozorištu je po meni primarno gledati predstavu i uživati u njoj. Ne treba ljudima zabranjivati ulaz ukoliko ne poseduju elegantu garderobu. Možda koru hleba glođu i skromno se odevaju, ali o umetnosti snevaju.) Svašta, ja ne znam da je za kišu išta prikladnije od gumenih čizama. (Nije to prvi put da pokušava da me ukalupi ili bar privoli da se ukalupim sama. Kad sam na svadbi nekih njihovih rođaka čuvala sestrića, insistirala je da ne obučem zelene šalvare. Ne kapiram što je ljudima moje oblačenje problem. Pa ako su mi u krvnom srodstvu, ne snose oni odgovornost ni za moje oblačenje (ako je o tome uopšte umesno govoriti) ni za ponašanje.
I obula sam ih. U učionici, gde se pod klavirom razlila veelika bara (dok su učenice probale svoje tačke), rekoše mi: dobro je što si obula čizme. A i pri ulasku u školsko dvorište, držeći Ignjata u naručju, mogla sam nekoliko puta da poskočim u plitkoj bari, usled čega se moj sestrić široko osmehivao. Zato su te čizme zlata vredne!

Kad ćeš da učiš, pita Mašu majka. Posle, kaže Maša. Kad posle,  u koliko sati, insistira majka na preciznosti. Pa, mama, obrecnu se Maša, ja ne prognoziram budućnost. (Kad? Kad? Kad joj više nijedna igra ne padne na pamet.)

TRAŽI SE
SUKNJA, DUGA, CRNA.
POTREBNA RADI NASTUPA S HOROM (inače je ne bih ni luda obukla).
OSTAVLJENA " DA ZNAM GDE JE", PA JE NEMA NI OD KOROVA.

Povedeš sestričinu na koncert orijentalnog plesa pa ti sediš (bukvalno) skrštenih ruku i odsutna pogleda (i pornić bih tako gledala; komediju gledam zatvorenih usta), a ona zviždi i kliče: UUUUUU! (Kaže: sad ću da vičem, ne znaju ko je. Tolike žene vrište, ko će znati da se jedno dete pridružilo euforiji.)

Tetkin Radovan

Ja sam već čula od Mie, ali se pravim luda. I pitam ga: Matijas, šta to ima novo? On kaže: imam knjigu... zato što sam član biblioteke! Još dodade: imam člansku kartu (prvi dokument s njegovim imenom koji nije zdravstvena knjižica, mora da je na njega ostavio jak utisak)! Ooo, bravo, tetkin Radovane! 

Toliko je kukao i navaljivao da je majka najposle morala da ga odvede u biblioteku. Trčao je uz stepenice do tih rajskih vrata. 

Eto, kad je dete željno znanja i književnih avantura, zaustaviti ga ne može ništa (pa ni roditelji umroni od posla i kućnih obaveza). Neke ne možeš da nateraš na čitanje, a neke da prestanu čitati. 

Napred, tetkin Radovane, stepenice se ne završavaju pred vratima biblioteke, tog zemaljskog raja (one kojima se kroz svet mašte uspinješ još su primamljivije i nema im kraja).

Jesen, a toplo kao u proleće. Iskoristila sam priliku da prvi put obučem novu ljubičastu suknju, duugu, predugu (baš kako najviše volim: po zemlji se vuče, pa je katkad i nagazim). Uz suknju mi se slagala ljubičasta majica, uska (poslednjih godina takve mi nešto nisu po ukusu, ali se uklapala).
Kad se pojavih u svojoj omiljenoj radnjici, vlasnica primeti: Vidi je kak(v)o oblikovano telo ima! Ma pusti me, rekoh, a što imam stomačinu. (Ruku na srce, možda moj stomak ne zaslužuje baš augmentativ, ali volim ga svejedno i odavno, ponajviše možda otkad sam spoznala čari i osnovne korake orijentalnog plesa.) Kao da tu moju izbočinu ne primećuje, ona odmahnu rukom. I prekori me što uglavnom nosim komotnije bluzice (u kojima moje obline ne dolaze do izražaja). Šta ću, tako mi lagodno. A kanda i nemam zavodničkih sklonosti (ako i imam potencijala), bar ne prema svima (kod mene je sve rezervisano za Jednoga).
Dakle, sve je na meni, izgleda, jasno istaknuto: struk, kuk, bok, but (opasne ove jednosložne imenice), pa i stomak. I kanda to sve skupa  i ne deluje tako loše. Možda ponajviše zato što me ne zanima kako deluje. Muškarcima bale cure na sve što nosi suknju (čak i duugu, predugu). Ali kad ti žena udeli kompliment, dugo se potom zadovoljno smešiš.

Bukosti

Moji najmanji sestrići obožavaju da gase televizor. Odnosno, obožavaju da time jede babu i dedu. 

I večeras Ignjat, s osmehom iščekujući babinu reakciju, stisnu dugme i primeti: ugasio sam bukosti (a bukosti su vam gluposti)! 

Sve rijalitije Ignjat zove istim imenom. Ljubi ga tetka!

Uspavljivanje

Znala sam da je krajnje vreme da spava kad sam je nazvala bebom, a ona se rasplakala: ja niisaam bebaa! Jedva je umirih i uljuljkah, pevajući te ovo te ono, ne bih li joj našla pesmu koja će je uspavati. A uspavala sam je pričom, o petlu, mačku i lisici.

Kad se uverih da je usnula, banuh u kuhinju i upitah: Ko je sledeći? Ima li još nekog koga treba da uspavam? Nema nikoog, nema nikog, odgovarao je Ignjat. Koga sad da uspavam? Stasu, Stasu, osmehivao se Ignjat, sedeći za stolom, spreman da na sve načine osujeti moju nameru. To sam već obavila, ona već hrče; sad sam besposlena, moram nekog da uspavam, nisam odustajala. A gde je onaj mali dečak, što je danas posekao glavu na stepenik? Otisao kuci, smeje se mali dečak s gazom iznad desne obrve. Pa kako je otišao, kako se nije plašio mraka, zaprepastih se. Tata ga odvezao. Ali meni su rekli da tu ima jedan dečak s nekim dinosaurusom na majici, njega treba da uspavam. Nee, protivio se i dalje Ignjat, pogledavši ovlaš svoju majicu.

E idem onda ja u sobu, tobože se ljutnuh, da uspavam .... (samu sebe). Mnogo si teška, nasmeja se Ignjat slatko, uveren da mi to neće poći za rukom. Dosadna je, upita moja majka, pokušavajući da razume njegovu izjavu. Ne (dosadna sam možda tebi), nego ne mogu sebe da uljuljam (tako ja decu uspavljujem), otpašće mi ruke.

No za sebe ja imam drugu metodu: sad ću da pustim jedan film...

Srećan si

Voli, reče, kad joj ja prva ujutru svratim u radnju. Em se zelenim, em se osmehujem, sabajle. 
Svratim uglavnom da ubijem vreme (ni na šta drugo ne delujem agresivno, živce ne kidam) do busa. Mnoge ne smeš da pitaš ni kako su, pojada mi se. Jer odmah zakukaju: nikako... težak je život, sve skupo...
A nije sve skupo, nije. Mnogo je šta (najvrednije) i besplatno. Recimo život. I mnogo šta te može usrećiti. Probudio si se jutros, a mnogi nisu i nikad više neće. Već to te čini privilegovanim. Nije li to dovoljno da budeš srećan? Budi zahvalan za ono što imaš. Ne jadikuj zbog onoga što nemaš (uostalom, to možda i nije bogzna šta).
Nebo je plavo. Sunce sija, iako je oktobar poodmakao. Mačke predu. Psi lajuckaju. S drveća dukati žuti po tlu kaplju. Ne volim opalo lišće, neko će sigurno arlauknuti (moja majka najpre i možda najglasnije), držeći u ruci metlu: neprestano mora da čisti, a ono samo pada i pada. A što? Što ga čistite? Nikad niste probali da koračate kroz njega, nikad niste oslušnuli kako šuška?  Ja VOLIM lišće (zeleno u proleće i s jeseni žuto)! Ja u njemu vidim blago, a vi smeće, vi muku, a ja muziku, vi suvo lišće, a ja metaforu. Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada... Čitajte poeziju, čitajte! I smejte se, brzo se primiče jesen kojoj se ne može umaći.
Mnogo je nezadovoljnih ljudi. Nema to nezadovoljstvo veze s novcem, kažem. Da na novcima leže, neki će vazda i jednako kukati da ih žulja. Drugi će se žaliti... na vremenske prilike, na političare, na ljude koji su zli (svi do jednog, samo su oni diivni), na cene koje rastu... 
Nezadovoljstvo je u čoveku. Kao i sreća, uostalom. U sebi treba kopati, u sebi treba pleviti i orati, sejati i plodovima se radovati. Znam haiku stihove koji tvrde: Ako ne nađeš to u sebi, gde bi i mogao to da tražiš? Sve je u tebi, sve, i nosiš ga gde god pođeš. Možeš otići u bilo koji kraj sveta, bićeš to što si. Lepo narod kaže: pobegne seljak iz sela, al' selo iz njega neće. Može se nastaniti kraj Ajfelovog tornja, može u Njujorku, ni za dlaku se neće promeniti. I ne samo seljak, još niko nije od sebe utekao. Ali može (da odluči) biti srećan.
Ljudi su previše posvećeni materijalnom, zaključismo, zato i jesu nesrećni. Prave onolike kućerine! A šta će meni šesnaest soba i dvadeset sedam kupatila? Kad to da obrišem? A i da to radi neko drugi, kad da se baškariš u tolikim đakuzijima? Čovek treba da ima onoliko koliko mu treba. Prizemne kuće su ionako daleko lepše i toplije. Uostalom, zemaljsko je za maleno doba, propadljivo, prolazno, nestalno... Ja sam kuću izgubila u trenutku, reče moja sagovornica, kao dete izbegla iz Hrvatske. Neki slične sudbe nisu izukli pouku iz te nesreće: podigli kuće još veće! Rođaci se svađaju oko nasledstva, oko zemlje, vazda svima malo... Iako je svako od nas istinski vlasnik tek dva metra zemlje u dubini.
Vidiš li? Hodaš? Govoriš? Imaš sasvim dovoljno! Budi srećan! Već jesi, samo spoznaj to. Srećan si.

U Tašmajdanskom parku sunce sija i žuto lišće veje. A siroti čovek, s crnom vrećom u ruci, zagleda otpatke pri vrhu korpi. Ne znam šta je nepristojnije: da gledam (sažaljivo) ili da odvratim pogled.

Mesecima se provlačim između majstora, bagera, kamiona, mešalica, gazim kroz pesak i kanale, prelazim fosne... ali u Beogradu više "ne primećujem" raskopane ulice (ko dobar dan). Sad se čudim: Gle, ovde nije raskopano!

Blago tebi

Vidi šta sam kupila, razmaknuh ručke na papirnoj kesi. Ona baci pogled na divan rozikasti donji veš i primeti: Blago tebi kad možeš da nosiš topiće!

I ja bih njoj (da nisam zadovoljna zlatnom sredinom), odmerivši je u predelu grudi, mogla reći: Blago tebi! A da pitamo muškarce: kom je blago i gde je veće blago?

Sve ima prednosti i mane: nije uvek bolje (a nije ni loše) što u topić stane. ;)

Deda Mraz ponovo jaše (žičanog irvasa) kroz Beograd.Teško bi mu se sanke probijale kroz opalo lišće u oktobru.

Na ovom Fejsbuku sad se čestitaju i godine virtualnog prijateljstva s nekim. Samo čekam da zatrešte petarde i vatromet.

Starost i tetovaže

Jutros mi jedna fina ženica poveri kako će uraditi tetovažu, negde na slabini.
Neobično mesto, moram priznati. Kaže: to mnogo boli, ali kad ostarim, neće da se vidi! (Pametna žena, gleda daleko u budućnost i zbrčkanu kožu.) Zanimljivo, nasmejah se, o čemu ti razmišljaš. (A jeste, kad mišićave zgodne žene omatore i ofucaju se, i seksi tetovaže se oklembese kao tužna uspomena na mladost i jedrinu.) A kako ćeš kad odeš na more, nosićeš jednodelni kupaći? Inače, našalih se, svi će da upiru u te prstom: vidi onu istetoviranu babu! Nasmejasmo se obe toj sceni (lako nam, kad mislimo da je starost još uvek na popriličnom odstojanju, a računamo i da je malo tromija).
Uostalom, primetih, kad si mator, ništa više nije ni važno. Šta god da dodaš ili oduzmeš -- nema vajde (da se starost umilostivi).
Mada, doseti se ona, danas se sve žene tetoviraju. Da znaš, mani se sekiracije: sve će biti tetovirane babe!
A ja ću biti neprijatno upadljiva (naopaka i kontraš, ko i dosad) i svi će da kažu: vidi ovu, nema tetovažu!

Baka jednom rukom pregleda otpatke u kanti za smeće, držeći drugom rukom dve kese, na kojima piše "volim svoju zemlju". E imaš je rašta i voleti!

Kad "porastem", biću moj tata: sedamdesetogodišnjak na vrhu drveta. :)

Žuti produžni kabl

Moj produžni žuti kabl se nedavno pokvario. Mislila sam najpe da je laptop (umalo me šlog nije strefio), pa da je osigurač iskočio, a ispostavilo se da je crni petak došao žutom kablu (ruku na srce, nije najgore, ali ni najbolje -- sredina).
Juče sam ga, teška srca, izvukla (bejaše iza kreveta, kraj mog uzglavlja, spreman da u njega udenem laptop i lampu za čitanje) i bacila nasred sobe (zamoliću nekog da ga najpre pregleda i utvrdi da se odistinski upokojio, ne mogu tek tako da ga se odreknem, sve bih strahovala da sam ga "živog zakopala").
A jutros Ignjat, kad uđe i spazi kabl na podu, upita što je tu. Pokvario mi se, kažem, i samo suze što ne pustim. (Gde da nađem ovakav isti? Moram da obilazim radnje ili da pretražujem po netu. Dobro, ne mora žuti, može i narandžasti. A tek zeleni kad bi bio... al' teško da će me takva sreća snaći.)
Ja ću pop(r)avim, kaže Ignjat, ja nosim kući, imam ja neki alat. Imaš šrafciger, pitam (a nemam pojma je li to odgovarajuća alatka; možda donekle, potom je sigurno potrebna glinerica... ali ionako je to naoko slično). Daa, imam, potvrđuje. I deluje stvarno samouvereno i utešno.

Eee, blago meni kad imam sestriće (raznih uzrasta i za razne kvarove; neki se javljaju sami, neki se od mene, kad s kompom imam probleme, ni pod crnu zemlju ne mogu sakriti).

 

Prema svecu i tropar

Jedno veče, po običaju, gledam nešto po netu, a moj stariji sestrić se sprema za spavanje. 
Uzeo da navlači gaće, pa najednom žurno sede na krevet, upozorivši: ne gledaj me! Ma šta izvodiš, nasmejah se, videla sam te sto puta i bez gaća. Ne da mi vidiš guzu, ciknu kroz osmeh, pokušavajući da  gaće navuče ne odižući golo dupe s kreveta. Ne budi smešan, videla sam ti guzu (sem kad sam je brisala, žmureći ili odvraćajući pogled), a i pišu sto puta, kad si bio mali (a i onomad kad je kraj ve-ce šolje s gaćama oko čukljeva stajao, a vrata od kupatila nije zatvarao; sad ga, kao, spopala neka stidljivost). Ali sad je velik, smeškao se nastojeći da mi objasni zašto treba da skrenem pogled (koji mi je ionako bio prikovan za monitor; pre da je on hteo da skrene moju pažnju). Ma nemoj, koliko se tobože zaprepastih, toliko se i zadivih. Hoćeš da vidiš, skoči najednom i ne čekajući da odgovorim. (Eto koliko je trajala njegova stidljivost... dok ponos nije nadjačao.) 
Drugim dečacima nije tako, upitah (stvarno, jesu li mi sestrići obdareni ko što se priča ili su im vršnjaci kržljavi). Nije, odgovori kroz osmeh (u kojem verovatno beše i malo ponosa), meni je najveći. Kako znaš, zakikotah se, upoređujete? (Bože, zar već u vrtiću počnu da odmeravaju "snagu"?) Pa vidim (valjda kad idu u ve-ce zajedno, deca vazda sve rade u čoporu: u društvu se i kaluđeri žene, pa i predškolci nerado mokre u samoći). I ja sam najveći, dodade (i tako donekle demistifikova predimenzioniranost vlastitog međunožja; nije odrastao da laže i maže: kako jeste, on tako i kaže). 
Pa valjda prema svecu i... tropar.

Jedan ko vrata

Pre neki dan Maša dobila jedinicu iz srpskog. (Pa šta? Svaka ocena je za đaka, govorio je moj otac i ič se nije uzbuđivao donese li je koje dete iz škole.) Nije uradila domaći ili nije kako treba, ne beše mi baš najjasnije.  I ne samo ona, već mnogi iz razreda, pa učiteljici prekipelo (il' što, iz nekog razloga, beše nervozna), te zaredila po sveskama.

Čuvši od majke da je sestra dobila jedinicu (ko vrata, sigurno sestra nije propustila da jetko navede pretpostavljene dimenzije), Staša je imala samo jedan komentar: Glupaca! Ne zna još da kaže Č, ali zna da je jedinica loša i nepoželjna ocena (od sestre svakog dana očekuje sve same petice; i brat i ona, obećavaju, ništa manje u školi neće dopustiti). Mora da je majka to rekla prekornim glasom. A ona ide majci niz dlaku, tj. kako mama svira, tako ona "lepi etikete". Lako joj da se pravi pametna, kad ona u školu ne ide, a samo se na muci poznaju junaci.

Stefan otmičar

Stariji sestrić pripremio se za spavanje, razbarušen i snen, ušuškan u postelji, a ja, po običaju, sedim na TA peći. Situacija nekako beše zgodna za intimniji razgovor. Kako se beše zove ona devojčica koja ti se sviđa, upitah. (Pribegla sam triku, iz bojazni da bi odgovor izvrdao, ako bih pitala samo: da li ti se sviđa neka devojčica?) Pa nemam, ozbiljno odgovori on. Kako nemaš, zar nije bila neka, ona crnokosa? Anđela je bila, reče on, ali ju je preboleo valjda. Pa zar nema neka druga da ti se dopada, upitah, svet je pun devojčica. (A ima, kaže majka njegova, neka Lena, mnogo slatka. Međutim, Matija nervozno odbija sugestiju: a ne sviđa mi se!) 
Stefan mi je sve oteo, odgovori moj sestrić, pomalo revoltirano i za mene neočekivano. SVE, zaprepastih se, pa baš je alav, šta će mu tolike devojčice (zar se to maže na hleb?). I kako to da su sve u njega zaljubljene, šta on to ima, a da ti ili ostali dečaci nemate? Ima prljave zube, odgovori ozbiljno moj sestrić, pokazujući tačnu lokaciju: ovde, ovde i ovde (s jednog kraja, s drugog kraja gornje vilice i u sredini). To su u stvari plombe, pojasni mi. A imaju i one (te devojčice). 
Eto, izgleda da se sličnosti (tj. "prljavi zubi") privlače. A taj Stefan vazda mom sestriću (visokom i naočitom, bleštavo belih zuba, pametnom ko pčelica), mrsi konce i devojke otima. Sestriću, brigu ne beri, redovno zube peri i smeši se široko, svak svojih pet minuta ima (biće i za tebe devojčica ko pleve, da ne znaš šta ćeš s njima).

Od spavanja se raste

Došlo vreme popodnevnom spavanju (i buka tetkama do grla) a malu decu nikako da san ophrva. Konačno Stašu uspava jedna tetka u prvoj sobi. Ignjat se potom, tobože na prstimai, ušunja: samo da vidim, samo da vidim Stasu. I pustih ga da je iz prikrajka pogleda, ali bejah spremna da ga ščepam ako se razgalami. On odmeri sestru, pa upita: je l' porasTIla? Jeste, odgovorih ne trepnuvši, vidiš kako joj je noga izvirila ispod jorgana (okračao joj). I predložih, zgrabivši ga u naručje: hajmo brzo mi da spavamo, da je prestigneš. Pa neće ona da bude veća od tebe, ne može, nećemo to dopustiti! 
On se samo smeškao, očito zadovoljan zamišljenom prednošću. U drugoj sobi i u mom krilu zaspao je uz pesme samo njenu namenjene i zarad njega izmišljene. Ignjat će da spava, odmah će da spava, brzo da poraste, do krova, do laste, i biće veći od Staše... Nisam imala kad da se prepuštam stvaralačkom činu i tragam za lepšim rimama. No Ignjat ionako nije oštar kritičar: zaspao je brzo (verovatno zamišljajući kako nadvisuje krovove i kako mu sestra ni do kolena nije), a kućom se razlio blagotvorni mir (koji će potrajati uvrh glave dva sata, ali bolje išta nego ništa).

Dizanje

Na ormaru u hodniku moji sestrići našli su neku tek načetu čokoladu (beše sigurno četiri štangle). Za tili čas u sobi čokolade je nestalo (ko danas one pirane na netu što smažu komad mesa dok trepneš). Da sam znala da će biti tako hitri, ušla bih ranije (ovako, ostadoh kratkih rukava).
Jao, rekoh sestri, ušavši u kuhinju razočarana, čula sam da se deci uveče od slatkiša diže energija, ne bi trebalo da im dozvoljavamo (takav teror... jer će se povećana energičnost naročito na naše živce odraziti).
Da, složi se sestra. A kako nama ne raste, delom se začudi, delom povajka. E, nakon dvadesete verovatno ne deluje (ili što slatkiše manje tamaniš). Nekom se ne diže posle dvadesete, nekom posle pedesete. Kako šta i kako kome.  Ne vredi da makljaš čokolade i da se kljukaš medom i orasima, ako ti je "prošlo vreme". 
Jedno je sigurno: s dizanjem pritiska nikad nećeš imati probleme (osobito ako ti se buljuk dece mota po kući arlaučući).

Kućni video (trik za klik)

Dve fine ženice, moje čitateljke, zanima kad će biti moje knjige. Paa... čim nađem sponzora, a pre toga moram i da se pozabavim širenjem stranice na Fejsbuku. Kad moje tekstove bude pratilo i (nestrpljivo) iščekivalo nekoliko hiljada ljudi, pola posla je obavljeno -- onda mogu da se nadam i rasprodatom i ponovljenom tiražu (skromna sam, ne mogu da sakrijem). 
Džaba da mi neko izda knjigu, pa da je ćušnu u ćošak neke knjižare, da tamo džedži i skuplja prašinu (dobro, to figurativno, nijedan poslodavac ne bi dopustio toliki nemar zaposlenih) ko zna do kad. Ko bi to i otvorio, a pogotovo kupio, kad ne zna ni ko sam ni šta sam, a još manje o čemu i kako pišem. Moram najpre da steknem popularnost i postanem prepoznatljiva (ma koliko se moje biće opiralo, neminovnom, izlasku iz anonimnosti). Paa, jedna od sagovornica imala je genijalnu ideju (doduše, nije to ona izmislila, mnogi su je dosad realizovali... tolike pevačice, glumice i, uopšte, javne ličnosti koje drže do sebe i prate modu) za prečicu do široke čitalačke publike, odnosno kupaca: neki kućni video... koji će slučajno (na ovom prilogu je naglasak, kao i izostavljeni navodnici) procureti u javnost.

E, nisam ti dovoljno stručna (da ne kažem da sam totalno nestručna) za to, moradoh odmah da odbijem. Radim ono što znam, ne bih se petljala u nepoznate oblasti: da dam dinar da se uhvatim u (erotsko) kolo, pa posle šaku dinara, da se iz njega pustim (ne bi pomoglo ni da mi daju scenario i detaljno uputstvo za plesne korake). Pa mi treba šampanjac, pa jahta, pa sto čuda, da ne kažem trista k...ca (koje moja majka ima običaj da koristi kao univerzalnu hiperbolu)... ili bar jedan... ali vredan. 
Džaba ti bilo, uzdam se u se i u svoje kljuse (noge će nam oboma, bar pred javnošću, ostati stisnute). A nije zgoreg ni da vi, prijatelji na Fejsbuku, podelite moju stranicu i koji post (što vas naročito nasmeje), te preporučite svojim prijateljima da čine isto.

Mogu

Kuća mi je na brdu. Još uvek mi je drago zbog toga, Jer ko na brdu, ak' i malo, stoji, više vidi... Jer je uvek draže ono za šta se treba pomučiti.
Zažalim tek pokatkad kad se, natovarena ko magarac, vraćam umorna, naročito noću, naročito kad je vrućina, ili kad je ledeno (čuveni sezonski problem: zimi zima, a leti vrućina).
Malopre na po brda stade mi neki auto. (Nekad se u sebi srdim zbog toga. Kad nisam umorna ni opterećena. Sad mi beše svejedno.) Uvek požurim,  da vozač ne čeka, ali diskretno (da se ne ispalim ako je stao što mu nestalo goriva, da popravi šminku, šta znam...). I uvek, već prilazeći, pognem glavu da proverim ko je (ne mogu i neću da se vozim sa svakim, pa unapred mislim kako da se učtivo izvučem ako  se suočim s pogledom neznanca).
Na sreću, beše to moj brat. Žurno je sa suvozačevog sedišta uklanjao papire i namirnice, kako bih ja mogla da se smestim. Sad te mučim da sklanjaš to sve, rekoh učtivo (i jeste mi neprijatno kad nekom remetim (ne)red). Vidim da žuriš, reče on.
Ne žurim, nasmejah se (to samo tako izgleda). Ja samo brzo hodam, tako sam navikla. Dobro je, primeti brat, kad možeš tako uzbrdo. Dobro je, rekoh i ja, najbolje.
Ne marim ja za brdo para, brdo zlata, dijamante oko vrata... A bogata sam, mnogo sam bogata!
Gledam ovih dana stare i nemoće ljude, kako se sa štapovima jedva miču po gradu. (Baš jutros kod hotela Moskva jedan deda korača, a ko da u mestu tapka. Mnogo mu strpljenja treba da stigne i do pešačkog prelaza; ako li je naumio Kalemegdanu, do svanuća se neće kući vratiti.) Gledam ih, saosećajući, i mislim: kako si (još) srećna, možeš da hodaš, da skačeš, da trčiš! Najtužnije je i najstrašnije kad ti vrata doma i sopstvena kapija postanu daleko.
Ne žurim, MOGU. A niko ne može doveka, pa grabim (da uživam u neprocenjivim darovima): gledam, slušam, hodam... iz sve snage.

Moj problem je (samo kažem, ne žalim se) što želim mnogo stvari: osim da pravim nakit i šijem torbice (za početak, a potom još štošta), ja bih da objavim knjigu (jednu, pa drugu, treću... zaustavljati se neću) i da se bavim lektorisanjem (verovatno ima još puno koječega, setiću se naknadno).

Ja mislim, reče mi sagovornica, da treba da se posvetiš onome u čemu si najbolja. I dodade: da radi dekupaž može svako, da šije može svako, da pravi nakit može svako (pa jašta, sve su to zanati i, pre ili kasnije, uz manje ili više muke, daju se savladati), ali da piše (tako kao ti) ne može!

Dakle, knjiga na prvom mestu! Tražimo sponzora! :)

Pirane u pilane

Gledasmo malopre moji sestrići i ja piranu (na netu; od kućnih ljubimaca i dalje imamo samo mačku). Čovek je u šaci stisnuo (tako da ga ne povredi, ako joj se prijede; alavo je to, ko će znati: otrgne se, pa ga za glavu skrati). A ona razjapila čeljusti i kako joj međ njih ture grančicu, tako je, ko od šale, preseče. Opet joj ćušnu granu, a ona je sitnim zubićima skrši ko mače muškatlu -- samo škljocne (okrati je dok si rekao keks).

Mislim se ja, a i zet je kanda došao na istu ideju: al' bi dobro došla u jesen, a i dve-tri ne bi mnogo bilo. Povedeš ih u šumu, prisloniš ustima uz deblo i čas posla šuma sa zemljom sravnjena (pirane grizu, pirane glođu, pirane režu, pirane obruč oko stabala stežu). Onda krešu grančice s debla, dok ti, dignuvši sve četiri uvis, hvataš zjala. I na kraju daš da, mesto cirkulara, koju desetinu metara usitne. Uštede ti i struju, i radnu snagu, i vreme (prebaciš im svoje breme): na njene oštre zupce bacaš vrljike i trupce  (baciš joj drvo u lice, i eto za ogrev oblice). Nit briše znoj na licu, nit ište šljivovicu il' kakvo drugo gorivo (benzin, naftu)...

Al' drž'te se na odstojanju kad vreme obeda dođe, kad obliže se pirana i voda joj na usta pođe: ne dao bog da vas potera ta nema motorna testera (NEMA -- još jedan poen za piranu; pirane u pilane)!

Ja (što ni očima svojim ne verujem) ne razumem kad žena na Fejsbuku piše kako "oseća se voljeno", pa taguje svog momka ili muža. To što se ti tako osećaš ne znači da jesi.