Jesen, a toplo kao u proleće. Iskoristila sam priliku da prvi put obučem novu ljubičastu suknju, duugu, predugu (baš kako najviše volim: po zemlji se vuče, pa je katkad i nagazim). Uz suknju mi se slagala ljubičasta majica, uska (poslednjih godina takve mi nešto nisu po ukusu, ali se uklapala).
Kad se pojavih u svojoj omiljenoj radnjici, vlasnica primeti: Vidi je kak(v)o oblikovano telo ima! Ma pusti me, rekoh, a što imam stomačinu. (Ruku na srce, možda moj stomak ne zaslužuje baš augmentativ, ali volim ga svejedno i odavno, ponajviše možda otkad sam spoznala čari i osnovne korake orijentalnog plesa.) Kao da tu moju izbočinu ne primećuje, ona odmahnu rukom. I prekori me što uglavnom nosim komotnije bluzice (u kojima moje obline ne dolaze do izražaja). Šta ću, tako mi lagodno. A kanda i nemam zavodničkih sklonosti (ako i imam potencijala), bar ne prema svima (kod mene je sve rezervisano za Jednoga).
Dakle, sve je na meni, izgleda, jasno istaknuto: struk, kuk, bok, but (opasne ove jednosložne imenice), pa i stomak. I kanda to sve skupa  i ne deluje tako loše. Možda ponajviše zato što me ne zanima kako deluje. Muškarcima bale cure na sve što nosi suknju (čak i duugu, predugu). Ali kad ti žena udeli kompliment, dugo se potom zadovoljno smešiš.