Znala sam da je krajnje vreme da spava kad sam je nazvala bebom, a ona se rasplakala: ja niisaam bebaa! Jedva je umirih i uljuljkah, pevajući te ovo te ono, ne bih li joj našla pesmu koja će je uspavati. A uspavala sam je pričom, o petlu, mačku i lisici.
Kad se uverih da je usnula, banuh u kuhinju i upitah: Ko je sledeći? Ima li još nekog koga treba da uspavam? Nema nikoog, nema nikog, odgovarao je Ignjat. Koga sad da uspavam? Stasu, Stasu, osmehivao se Ignjat, sedeći za stolom, spreman da na sve načine osujeti moju nameru. To sam već obavila, ona već hrče; sad sam besposlena, moram nekog da uspavam, nisam odustajala. A gde je onaj mali dečak, što je danas posekao glavu na stepenik? Otisao kuci, smeje se mali dečak s gazom iznad desne obrve. Pa kako je otišao, kako se nije plašio mraka, zaprepastih se. Tata ga odvezao. Ali meni su rekli da tu ima jedan dečak s nekim dinosaurusom na majici, njega treba da uspavam. Nee, protivio se i dalje Ignjat, pogledavši ovlaš svoju majicu.
E idem onda ja u sobu, tobože se ljutnuh, da uspavam .... (samu sebe). Mnogo si teška, nasmeja se Ignjat slatko, uveren da mi to neće poći za rukom. Dosadna je, upita moja majka, pokušavajući da razume njegovu izjavu. Ne (dosadna sam možda tebi), nego ne mogu sebe da uljuljam (tako ja decu uspavljujem), otpašće mi ruke.
No za sebe ja imam drugu metodu: sad ću da pustim jedan film...
Нема коментара:
Постави коментар