Stefan otmičar

Stariji sestrić pripremio se za spavanje, razbarušen i snen, ušuškan u postelji, a ja, po običaju, sedim na TA peći. Situacija nekako beše zgodna za intimniji razgovor. Kako se beše zove ona devojčica koja ti se sviđa, upitah. (Pribegla sam triku, iz bojazni da bi odgovor izvrdao, ako bih pitala samo: da li ti se sviđa neka devojčica?) Pa nemam, ozbiljno odgovori on. Kako nemaš, zar nije bila neka, ona crnokosa? Anđela je bila, reče on, ali ju je preboleo valjda. Pa zar nema neka druga da ti se dopada, upitah, svet je pun devojčica. (A ima, kaže majka njegova, neka Lena, mnogo slatka. Međutim, Matija nervozno odbija sugestiju: a ne sviđa mi se!) 
Stefan mi je sve oteo, odgovori moj sestrić, pomalo revoltirano i za mene neočekivano. SVE, zaprepastih se, pa baš je alav, šta će mu tolike devojčice (zar se to maže na hleb?). I kako to da su sve u njega zaljubljene, šta on to ima, a da ti ili ostali dečaci nemate? Ima prljave zube, odgovori ozbiljno moj sestrić, pokazujući tačnu lokaciju: ovde, ovde i ovde (s jednog kraja, s drugog kraja gornje vilice i u sredini). To su u stvari plombe, pojasni mi. A imaju i one (te devojčice). 
Eto, izgleda da se sličnosti (tj. "prljavi zubi") privlače. A taj Stefan vazda mom sestriću (visokom i naočitom, bleštavo belih zuba, pametnom ko pčelica), mrsi konce i devojke otima. Sestriću, brigu ne beri, redovno zube peri i smeši se široko, svak svojih pet minuta ima (biće i za tebe devojčica ko pleve, da ne znaš šta ćeš s njima).