Jedno veče, po običaju, gledam nešto po netu, a moj stariji sestrić se sprema za spavanje.
Uzeo da navlači gaće, pa najednom žurno sede na krevet, upozorivši: ne gledaj me! Ma šta izvodiš, nasmejah se, videla sam te sto puta i bez gaća. Ne da mi vidiš guzu, ciknu kroz osmeh, pokušavajući da gaće navuče ne odižući golo dupe s kreveta. Ne budi smešan, videla sam ti guzu (sem kad sam je brisala, žmureći ili odvraćajući pogled), a i pišu sto puta, kad si bio mali (a i onomad kad je kraj ve-ce šolje s gaćama oko čukljeva stajao, a vrata od kupatila nije zatvarao; sad ga, kao, spopala neka stidljivost). Ali sad je velik, smeškao se nastojeći da mi objasni zašto treba da skrenem pogled (koji mi je ionako bio prikovan za monitor; pre da je on hteo da skrene moju pažnju). Ma nemoj, koliko se tobože zaprepastih, toliko se i zadivih. Hoćeš da vidiš, skoči najednom i ne čekajući da odgovorim. (Eto koliko je trajala njegova stidljivost... dok ponos nije nadjačao.)
Drugim dečacima nije tako, upitah (stvarno, jesu li mi sestrići obdareni ko što se priča ili su im vršnjaci kržljavi). Nije, odgovori kroz osmeh (u kojem verovatno beše i malo ponosa), meni je najveći. Kako znaš, zakikotah se, upoređujete? (Bože, zar već u vrtiću počnu da odmeravaju "snagu"?) Pa vidim (valjda kad idu u ve-ce zajedno, deca vazda sve rade u čoporu: u društvu se i kaluđeri žene, pa i predškolci nerado mokre u samoći). I ja sam najveći, dodade (i tako donekle demistifikova predimenzioniranost vlastitog međunožja; nije odrastao da laže i maže: kako jeste, on tako i kaže).
Pa valjda prema svecu i... tropar.
Uzeo da navlači gaće, pa najednom žurno sede na krevet, upozorivši: ne gledaj me! Ma šta izvodiš, nasmejah se, videla sam te sto puta i bez gaća. Ne da mi vidiš guzu, ciknu kroz osmeh, pokušavajući da gaće navuče ne odižući golo dupe s kreveta. Ne budi smešan, videla sam ti guzu (sem kad sam je brisala, žmureći ili odvraćajući pogled), a i pišu sto puta, kad si bio mali (a i onomad kad je kraj ve-ce šolje s gaćama oko čukljeva stajao, a vrata od kupatila nije zatvarao; sad ga, kao, spopala neka stidljivost). Ali sad je velik, smeškao se nastojeći da mi objasni zašto treba da skrenem pogled (koji mi je ionako bio prikovan za monitor; pre da je on hteo da skrene moju pažnju). Ma nemoj, koliko se tobože zaprepastih, toliko se i zadivih. Hoćeš da vidiš, skoči najednom i ne čekajući da odgovorim. (Eto koliko je trajala njegova stidljivost... dok ponos nije nadjačao.)
Drugim dečacima nije tako, upitah (stvarno, jesu li mi sestrići obdareni ko što se priča ili su im vršnjaci kržljavi). Nije, odgovori kroz osmeh (u kojem verovatno beše i malo ponosa), meni je najveći. Kako znaš, zakikotah se, upoređujete? (Bože, zar već u vrtiću počnu da odmeravaju "snagu"?) Pa vidim (valjda kad idu u ve-ce zajedno, deca vazda sve rade u čoporu: u društvu se i kaluđeri žene, pa i predškolci nerado mokre u samoći). I ja sam najveći, dodade (i tako donekle demistifikova predimenzioniranost vlastitog međunožja; nije odrastao da laže i maže: kako jeste, on tako i kaže).
Pa valjda prema svecu i... tropar.
Нема коментара:
Постави коментар