Voli, reče, kad joj ja prva ujutru svratim u radnju. Em se zelenim, em se osmehujem, sabajle.
Svratim uglavnom da ubijem vreme (ni na šta drugo ne delujem agresivno, živce ne kidam) do busa. Mnoge ne smeš da pitaš ni kako su, pojada mi se. Jer odmah zakukaju: nikako... težak je život, sve skupo...
A nije sve skupo, nije. Mnogo je šta (najvrednije) i besplatno. Recimo život. I mnogo šta te može usrećiti. Probudio si se jutros, a mnogi nisu i nikad više neće. Već to te čini privilegovanim. Nije li to dovoljno da budeš srećan? Budi zahvalan za ono što imaš. Ne jadikuj zbog onoga što nemaš (uostalom, to možda i nije bogzna šta).
Nebo je plavo. Sunce sija, iako je oktobar poodmakao. Mačke predu. Psi lajuckaju. S drveća dukati žuti po tlu kaplju. Ne volim opalo lišće, neko će sigurno arlauknuti (moja majka najpre i možda najglasnije), držeći u ruci metlu: neprestano mora da čisti, a ono samo pada i pada. A što? Što ga čistite? Nikad niste probali da koračate kroz njega, nikad niste oslušnuli kako šuška? Ja VOLIM lišće (zeleno u proleće i s jeseni žuto)! Ja u njemu vidim blago, a vi smeće, vi muku, a ja muziku, vi suvo lišće, a ja metaforu. Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada... Čitajte poeziju, čitajte! I smejte se, brzo se primiče jesen kojoj se ne može umaći.
Mnogo je nezadovoljnih ljudi. Nema to nezadovoljstvo veze s novcem, kažem. Da na novcima leže, neki će vazda i jednako kukati da ih žulja. Drugi će se žaliti... na vremenske prilike, na političare, na ljude koji su zli (svi do jednog, samo su oni diivni), na cene koje rastu...
Nezadovoljstvo je u čoveku. Kao i sreća, uostalom. U sebi treba kopati, u sebi treba pleviti i orati, sejati i plodovima se radovati. Znam haiku stihove koji tvrde: Ako ne nađeš to u sebi, gde bi i mogao to da tražiš? Sve je u tebi, sve, i nosiš ga gde god pođeš. Možeš otići u bilo koji kraj sveta, bićeš to što si. Lepo narod kaže: pobegne seljak iz sela, al' selo iz njega neće. Može se nastaniti kraj Ajfelovog tornja, može u Njujorku, ni za dlaku se neće promeniti. I ne samo seljak, još niko nije od sebe utekao. Ali može (da odluči) biti srećan.
Ljudi su previše posvećeni materijalnom, zaključismo, zato i jesu nesrećni. Prave onolike kućerine! A šta će meni šesnaest soba i dvadeset sedam kupatila? Kad to da obrišem? A i da to radi neko drugi, kad da se baškariš u tolikim đakuzijima? Čovek treba da ima onoliko koliko mu treba. Prizemne kuće su ionako daleko lepše i toplije. Uostalom, zemaljsko je za maleno doba, propadljivo, prolazno, nestalno... Ja sam kuću izgubila u trenutku, reče moja sagovornica, kao dete izbegla iz Hrvatske. Neki slične sudbe nisu izukli pouku iz te nesreće: podigli kuće još veće! Rođaci se svađaju oko nasledstva, oko zemlje, vazda svima malo... Iako je svako od nas istinski vlasnik tek dva metra zemlje u dubini.
Vidiš li? Hodaš? Govoriš? Imaš sasvim dovoljno! Budi srećan! Već jesi, samo spoznaj to. Srećan si.
Svratim uglavnom da ubijem vreme (ni na šta drugo ne delujem agresivno, živce ne kidam) do busa. Mnoge ne smeš da pitaš ni kako su, pojada mi se. Jer odmah zakukaju: nikako... težak je život, sve skupo...
A nije sve skupo, nije. Mnogo je šta (najvrednije) i besplatno. Recimo život. I mnogo šta te može usrećiti. Probudio si se jutros, a mnogi nisu i nikad više neće. Već to te čini privilegovanim. Nije li to dovoljno da budeš srećan? Budi zahvalan za ono što imaš. Ne jadikuj zbog onoga što nemaš (uostalom, to možda i nije bogzna šta).
Nebo je plavo. Sunce sija, iako je oktobar poodmakao. Mačke predu. Psi lajuckaju. S drveća dukati žuti po tlu kaplju. Ne volim opalo lišće, neko će sigurno arlauknuti (moja majka najpre i možda najglasnije), držeći u ruci metlu: neprestano mora da čisti, a ono samo pada i pada. A što? Što ga čistite? Nikad niste probali da koračate kroz njega, nikad niste oslušnuli kako šuška? Ja VOLIM lišće (zeleno u proleće i s jeseni žuto)! Ja u njemu vidim blago, a vi smeće, vi muku, a ja muziku, vi suvo lišće, a ja metaforu. Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada... Čitajte poeziju, čitajte! I smejte se, brzo se primiče jesen kojoj se ne može umaći.
Mnogo je nezadovoljnih ljudi. Nema to nezadovoljstvo veze s novcem, kažem. Da na novcima leže, neki će vazda i jednako kukati da ih žulja. Drugi će se žaliti... na vremenske prilike, na političare, na ljude koji su zli (svi do jednog, samo su oni diivni), na cene koje rastu...
Nezadovoljstvo je u čoveku. Kao i sreća, uostalom. U sebi treba kopati, u sebi treba pleviti i orati, sejati i plodovima se radovati. Znam haiku stihove koji tvrde: Ako ne nađeš to u sebi, gde bi i mogao to da tražiš? Sve je u tebi, sve, i nosiš ga gde god pođeš. Možeš otići u bilo koji kraj sveta, bićeš to što si. Lepo narod kaže: pobegne seljak iz sela, al' selo iz njega neće. Može se nastaniti kraj Ajfelovog tornja, može u Njujorku, ni za dlaku se neće promeniti. I ne samo seljak, još niko nije od sebe utekao. Ali može (da odluči) biti srećan.
Ljudi su previše posvećeni materijalnom, zaključismo, zato i jesu nesrećni. Prave onolike kućerine! A šta će meni šesnaest soba i dvadeset sedam kupatila? Kad to da obrišem? A i da to radi neko drugi, kad da se baškariš u tolikim đakuzijima? Čovek treba da ima onoliko koliko mu treba. Prizemne kuće su ionako daleko lepše i toplije. Uostalom, zemaljsko je za maleno doba, propadljivo, prolazno, nestalno... Ja sam kuću izgubila u trenutku, reče moja sagovornica, kao dete izbegla iz Hrvatske. Neki slične sudbe nisu izukli pouku iz te nesreće: podigli kuće još veće! Rođaci se svađaju oko nasledstva, oko zemlje, vazda svima malo... Iako je svako od nas istinski vlasnik tek dva metra zemlje u dubini.
Vidiš li? Hodaš? Govoriš? Imaš sasvim dovoljno! Budi srećan! Već jesi, samo spoznaj to. Srećan si.
Нема коментара:
Постави коментар