Pazi da te neko ne ukrade

Kad jedno predveče pođoh da sama prošetam nepoznatim gradićem, zet, moj domaćin, upozori me: Nemoj neko da te ukrade!
Ma ne brini, nasmejah se, ko će mene (a i, ako meni do nevolje dođe, mogu brzo da trčim; ne, ne ka otmičaru... mada i to mogu)...

Zar (još) izgledam kao kovčežić (bolje metaforički zvuči i manje je no sanduk, koji je, pak, na bukvalnom nivou poželjniji) s blagom?! (Dobro je dok si primamljiva dragocenost, a dobro čuvana. Kad više niko ne bude želeo da se upusti u krađu, znaćeš da ti je (pr)opala vrednost.)
No ko bi se usudio rukom da posegne? A i ko bi me uprtio i na rame zabacio, ako ne bi iskilavio, vala bi dobro kičmu ušinuo.