Vrativši se iz šetnje, pridružih se ostalima pod jelovinom.

- Cecko, što ti ćutiš? - upita Boki.

Slegnuh ramenima. (I ne izjavih da ćutim kad nemam šta pametno da kažem.)

- Takav ti - zausti da kaže dan.

Ali ga ja pretekoh:- Život!

I nasmejasmo se. Jer takav mi je... život.

Sve devojčice beru borovnice gotovo gole.
A ja: mumija na plaži, mumija na plantaži!

 

Moji sestrići su svi ljubitelji životinja.

A kad odem do jabuke - šerpa za vodu gotovo prazna!

Ljubav nisu (prazne) reči i milovanja. Ljubav je briga (o nemoćnima).

 Kad sam prvog dana brala borovnice, pozvala me sestra pa me prekori: - Promukla si, sutra ne radiš!
Eto kako porodica zauzdava moje životne ambicije!

Kad sam prvog dana brala borovnice, pozvala me sestra pa me prekori: - Promukla si, sutra ne radiš!
Eto kako porodica zauzdava moje životne ambicije!

Kod branja borovnica najteže je podneti turbofolk. 'Bem ti di-džeja!

 

Mia nabasala na Mek tamo gde je šalter za kupovinu iz auta.

Pitamo se može li čovek bez auta da naruči klopu.

Ako ne može, dosetih se, viči brm-brrrm.

 Dve prodavačice u dva ćoška telefoniraju.
Neprijatno mi da ih uznemiravam.

 

Otac mi jutros prebaci kako je žućko noćas uneo pacova u sobu. (Lešinu pomenutog ja sam posle počistila s dvorišta i sahranila u kontejneru. Ove mačke love gorostase, a jedu kp ptičice, pa ja morym da prebiram trpezu i uklanjam posmrtne ostatke.)

Ja ne razumem taj gnev ukućama. Na oca se brecnuh: Nisam mu ja rekla da ga unese! Nisam mu ja ulovila (ni u zube ćuškala)!

Ne snosim ja odgovornost za mačje zločine.

Još jutros jede granule, a pacova samo čalabrcnuo. Besno to!

Pre dosta godina na moru jedna mlađa devojka (fokusirana isljučivo na telo) upita me: A kad si ti primetila prve znake (telesnog) propadanja? (Da zna kad može očekivati početak propasti svoga tela, nadasve voljenog.)
A ja nisam ni primetila. Još sam pre bila "propalija".

Preko dana nesnosna vrelina. Kroz otvoren prozor tek u noć dopre malo svežine. Ali i zvuk traktora. Noć je sad najpodesnija za sve aktivnosti. Između ostalog, i usisavanje, kojem se moja majka upravo posvećuje.

I kako sad da zaspim, a već u 4 treba da se probudim?!

Umiljata crna kuja, zasigurno lovačke krvi, pojavila se u našem dvoriptu pre petnaestak dana sigurno. I od tada neće da ode. Majka i otac je redovno teraju, ali ona najdalje ode do liavde preko puta. Izgubi se u visokoj travi i čeka trenutak da se vrati. Koru hleba joj ne moraš dati, ali neće da ode.

Umiljata crna kuja, zasigurno lovačke krvi, pojavila se u našem dvoriptu pre petnaestak dana sigurno. I od tada neće da ode. Majka i otac je redovno teraju, ali ona najdalje ode do liavde preko puta. Izgubi se u visokoj travi i čeka trenutak da se vrati. Koru hleba joj ne moraš dati, ali neće da ode. Od onih što je teraju beži, ali se meni i deci baca pod noge, ili bukvalno skače po nama.

Danas kad se vratih, čim sam izašla iz busa i prešla ulicu, spazih kako se iz livade stuštila u dvorište. Ali kad pošoh na hor, spazih je tek pošto za mnom zatupta. Mislila sam da je Srećko, on se obično za mnom šunja.

Otpratila me do Centra za kulturu, sve skačući mi uz noge. I unutra bi ušla da smo je pustili. Pred vratima je strpljivo sačekala dva sata i obradovala se kad se pojavih. Kako me koleginica povezla, dirigentkinja se uplašila da će kuca nju do kuće pratiti. I doseti se kako da je se ratosilja: Sad ću ja kod Kineza!

- Nee kod Kineza - zavapih.

Moje koleginice isprva se zbuniše, a tek potom nasmejaše. I onda jedna od njih ispriča vic o čoveku koji je iz Kine naručio psa. A kad pas stiže, imao je razne zamerke. Konačno mu prodavac sasu istinu u lice: - Vi niste gladni, vi ste besni!

Elem, kuja po imenu Milojka, kako su je Ignjat i Staša krstili, trčala je za kolima, I stigla me nakon nekih pet minuta. Od ljubavi se ne može pobeći.

Ja: - Ko je napisao "Mrtvo more"?

Mia: - ?!

Ja: - Radoje Domanović, pet puta sam ti rekla.

Mia (ič se ne uzbuđujući, pipnuvši jedno pa drugo uvo): - Ovde mi uđe, ovde izađe.

Matija pritrča i hitro joj zatisnu levo uvo: - Kad je ušlo, da ti ne izađe!

 

Mrzim kad me sestra na terasi upozorava da ne govorim glasno.

U mom selu,čak i kad je pozno u noć, možeš da koristiš megafon.

Manastir Sretenje...

U njemu sam se zadržala kratko jer me monahinja povijala da se opašem keceljom. A ja neću, iz principa.

Ratluk s orasima sam probala, ali žalim što mi promače kupinovo vino.

Ukrštene oklagije

Sestra: Ti ne bi smela da masiraš celulit.

Ja: - M? -Jedva skontah šta mi govori i, prateći njen pogled, pogledah niz svoje opružene noge. (Celulit mi uopšte nije na pameti.)

Sestra: - Zbog mladeža... Ali ti i nemaš celulit - utvrdi.

Ja: - Možda napred. Ali pozadi... I zar ima nekog ko ga nema? Imam mnogo većih problema od celulita.

Sestra: - Onaj mali (neki maser) dobar je s tom oklagijom.

Ja: Pa i ti si dobra s oklagijom! - iscerih se.

Sestrina oklagija što testo razvija milija mi od oklagije kojim taj mladi delija celulit razbija.

 Doneo zet deo od usisivača da se pohvali šta je sve nahvatao.

- U, ala vuče nemac - primeti sestra.

- To neki novi usisivač? - upitah.

- Pa imaš i ti. (Kupile na nekoj akciji sestre i za sebe i za majku.)

- Nemam pojma, ne koristim usisivače.

- Da je sreća da koristiš - prekori me zet.

- Da je sreća da koristim štošta drugo, ali ne koristim - ič se ne potresoh (a možda bi trebalo... zbog drugog, ne zbog usisivača).

- Jes', vala, da znaš - složi se sestra (kojoj ne treba crtati).

Znači, svi vukovci i odlikaši su evidentirani na Fejsu? Sve pohvalnice, zahvalnice i svaka petica (makar jedina za primerno vladanje)?

Nemojte nešto da nam promakne. Ako se ne uslika, biće poništeno.

 

Matija jednom učio lekciju iz engleskog, a nikako da mu uđe u glavu kako se piše komoda.

I rekao sestri: - Probudi me; učiteljica je rekla da to moramo znati u po dana, u po noći!

Sestra svu noć visila na netu pa joj ne bi teško da ga oko 3 prodrma:

- Matija! Matija!

- Mmm...

- Kako se piše komoda?

On, sav unezveren, promuca: - Wordrobe.

Učiteljice, u trećem razredu deca su bukvalisti, ne prekidajte im san.

 

Večeras smo Mia i ja vozile bicikl do izvora. A onda rešismo da zađemo seoskim putem međ livade. Pred nama puče pogled na pšenicu i travicu, zablesnu nas sunce na zalasku i ispuni milinom. A put se gubio iza grmlja pa Mia predloži da vidimo šta je iza. Ko zna kakve krasne livade...

I tako se točkovi zakotrĺjaše uz pesmu ptica i naša nasmejana lica. A kad virnusmo za vrzinu, puče pogled na GROBLJE.

Nskon trenutka iznenađenosti i ruganja svojevrsnoj samonasamarenosti, okrenusmo bicikle nazad i hitro utekosmo.

- Vidiš - rekoh - ovo ti je životna metafora. Sve divno, uživaš u lepoti, kad nsjednom, kad najmanje očekuješ, iza bedema preda te bane smrt.

Uživajte u vožnji, niko ne zna gde ga kraj u zasedi čeka.

 

Tek što smo se vratile s vožnje, Mia i ja odlučismo da se provozamo i u drugom smeru malo.

Kad rešismo da parkiramo bicikle pred kućom, sestra kroz prozor kuhinje dobaci: - Ajde, dosta je bilo! Treba nešto da se radi.

- Dobro, mama - odvratih.

Ja na život gledam kao na školski raspust. Vazda se pentram po drveću, kradem trešnje, vozim bicikl, lupam gluposti i kliberim se. Raspustite se i vi!

 Ja: - Koje je tačno značenje reči neimar: vajar, istoričar, graditelj ili sastavljač?
Mia: - Neimar? On je fudbaler.

 

- Imam devojku!

- MOLIM?! (Kad se sad nisam šlogirala!)

- Pa šta to znači?

- I ja sam zaljubljen u nju, i ona u mene.

- Znači, obostrana ljubav, super. Je li i ona dobar đak kao ti?

- Jeste. Ali ja sam bolji.

Ma koliko da se zaljubiš, mora da se zna ko kosi i ko više petica nosi.

 

Ja uopštene znam kakve su sad mere. Ali vidim da se narod opet veseli i da maske nosimo ja i još dva-tri čoveka.

Nek oni popuštaju koliko hoće, ja se ne opuštam. Maska u zatvorenom, čak i na otvorenom kad prolazim kroz mnoštvo ljudi i trljanje ruku alkoholom. Šta mi teško!

 Ne sedajte za mašinu, to izaziva zavisnost!

 

Kad mi naprave zelenu torbu ili novčanik pa stave crni detalj, rajsferšlus ili postavu - odmah izgube jednu mušteriju.

Pa to je kao da krava da punu kantu mleka pa se ritne i sve prospe.

 

Ja: Hoćeš ti, kad pođeš u školu, biti kao ja? Da čitaš knjige, učiš, da šiješ...?

Staša: Sve to moram da radim u jednom danu?!

Pobeže smesta na drugi kraj dvorišta.

 

Dva puta po 30 e za svakog punoletnog građanina, za penzionere 50 e pride i za nezaposlene 60.

I sve to nije dovoljno da pokrije 40.000 retroaktivno određenog poreza za proteklih 5 godina. Ako ti daju na mostu, uzeće na ćupriji.

Kad će neki izbori, da moji roditelji opet glasaju za Svevišnjeg?!

 Ne sedajte za mašinu, to izaziva zavisnost!

 Juče sam se stotinu puta zaljubila... u pamuk, u puplin, u svilu, u viskozu...

 Ne mogu više slušati žalbe (obično imućnih) koje počinju s "nemam".
Fokusirajte se (ma koliko "siroti") na IMAM. I budite srećni!

Kako čovek da poštuje autofagiju kad mu se jedu trešnje, a kasno pada mrak (i komšije ležu)? ;)

 Sini, munjo! Udri, grome! Gađaj trafo stanicu! U rijalitiju se sluša neka gadna muzika.

 Već krenulo da pada veče, a sestra i zet kanda tek razapinju šatore. Ignjat i Staša radili su na sunđeru kolut napred. Zet se potom s Ignjatom bacio na fudbal, ne mareći što tašta strepi da će joj slomiti nove muškatle. Sestra je po dvorištu vukla neko crevo, valjda je cveće zalivala.
Videći da je vrag odneo šalu, majka primeti: - Neko će nevreme, jedite i bež'te kući!
Ako nemate ideju kako da se nekoga otarasite, učite se od ove mudre žene. I uvek u rukavu imajte neku sličnu vremensku prognozu. ;)

 

Ne znam zašto, ali Staša se danas svaki čas brecala na mene. Svaki put kad nešto kaže, a ja tražim da ponovi.

- Šta se dereš na mene? - upitah u jednom trenu.

- Zato što si ti gluva i što ništa ne čuješ kad ja nešto kažem.

Ugledavši biciklističku stazu, Staša primeti: Auto-put!
- Ne - rekoh. - Vidiš šta je ovo, ova oznaka?
-Bicikl - prepozna kad priđe bliže.
A onda kliknu: -Znaam, to je auto-put za bicikle!
Kasnije u gradu spazi biciklistu na trotoaru, pa mu se šaljivo obrati: - Ej, šta voziš ovde kad imaš auto-put?!
No auto-put za bicikliste, podsetih je, ne beše u blizini.

Kako beše preširok da bi se uskim putem domogao manastira Sveta Trojica, autobus je morao da se vrati. A nije mogao ni napred ni nazad. Mislim, nije mogao tek tako, vozač je morao da manevriše, a kolega da ga spolja navodi. Na drugom uglu zadnjeg dela stajao je naš sveštenik. Ali to nije bilo dovoljno. Moje dve sestre skočile su sa sedišta, priljubile nos uz zadnje staklo i davale intsrukcije: Još, još, majstore, poguraj još malo!

Nakon što su mi se sestričine pridružile u cerekanju, kroz pomenuto staklo načinila sam ovu fotografiju (nekog minulog doba). Utom je i autobus zauzeo željeni položaj.

 Ceo dan ja ne znam ko je vozač autobusa.
Tako je i s mojim životom: pojma nemam ko vozi!

 Nema višnju koj daa beree i to je super. Samo kad bih ja znalla gde raste.

 Uvijem sočan sendvič u zelenu salvetu pa ne znam da li grizem nju ili salatu.

 Sva mi rodbina u busu pospala, samo ja se opirem. Najjači samo opstaju!

 Upravo sam videla lane. Ko rano rani i ne drema u busu ceo dan će se radovati.

 Nekad si mogao da kradeš trešnje opušteno.
Sad, ako jedeš na licu mesta, moraš da nosiš rastvor sode bikarbone.

Kao da nije dosta što povazdan gledaju rijaliti nego su još i ogluveli, pa sad i ja, silom, slušam rijaliti. :(

 Dok smo večeras Staša i ja šetale, nekako počesmo razgovor o hrani.
- Znaš šta je zdravlje?! Povrće! Ja mnogo volim povrće.
- I ja mnogo volim povrće. Ali volim i slatkiše - priznah. - Stalno mi se jedu. Ne znam kako da se odviknem od njih.
- Pa pravi sve od povrća, ne od slatkiša.
- Ali ja sam zavisnik, ne mogu da živim bez slatkog.
- Tebi treba lek "doviđenja od slatkiša". Traži u podravnici zdrave hrane.
- Ahaa. Postoji taj lek? Ali šta da radim kad mi se mnoogo jede slatko, umreću?
- Uzmi vodu i popij dva leka.
- Jooj, ali kako da odolim, kako da ne patim kad mi dođe da pojedem puuno?
- E, za to ti treba drugi mislač; imaš Ignjata, imaš Mašu... - našla je način da me skine s vrata. - Ja sam prvi mislač.
- A zašto ti to ne možeš da rešiš?
- Zato što nisam to učila. Za to mi treba jedna vrrlo, vrloo skupa knjiga!
Dok ne skupimo novac za knjigu, brinućemo ovu tešku brigu. A kad knjigu pročitamo, sa slatkim ćemo da se obračunamo.

Od same konačnosti potresnija mi je činjenica da će sva ova, jedva načeta, kreativna energija jednom nestati.

 

U punom busu snajka mi dovikuje: - Kako je bilo u Vrnjačkoj Banji?

A niko ne zna da sam ja tamo išla da pevam. Misliće da sam se banjala kao penzionerka.

Pročuće se, pa ću izgubiti mlade udvarače (i zadovoljstvo da za njih ne marim).

Da li stvarno toliki ljudi čitaju od treće godine, kako se hvale?

(A kad se neko hvali - vidim, ja zaostala, što sam čitanje usvojila tek u školi, koliko je sati.)