Kako beše preširok da bi se uskim putem domogao manastira Sveta Trojica, autobus je morao da se vrati. A nije mogao ni napred ni nazad. Mislim, nije mogao tek tako, vozač je morao da manevriše, a kolega da ga spolja navodi. Na drugom uglu zadnjeg dela stajao je naš sveštenik. Ali to nije bilo dovoljno. Moje dve sestre skočile su sa sedišta, priljubile nos uz zadnje staklo i davale intsrukcije: Još, još, majstore, poguraj još malo!

Nakon što su mi se sestričine pridružile u cerekanju, kroz pomenuto staklo načinila sam ovu fotografiju (nekog minulog doba). Utom je i autobus zauzeo željeni položaj.