Večeras smo Mia i ja vozile bicikl do izvora. A onda rešismo da zađemo seoskim putem međ livade. Pred nama puče pogled na pšenicu i travicu, zablesnu nas sunce na zalasku i ispuni milinom. A put se gubio iza grmlja pa Mia predloži da vidimo šta je iza. Ko zna kakve krasne livade...

I tako se točkovi zakotrĺjaše uz pesmu ptica i naša nasmejana lica. A kad virnusmo za vrzinu, puče pogled na GROBLJE.

Nskon trenutka iznenađenosti i ruganja svojevrsnoj samonasamarenosti, okrenusmo bicikle nazad i hitro utekosmo.

- Vidiš - rekoh - ovo ti je životna metafora. Sve divno, uživaš u lepoti, kad nsjednom, kad najmanje očekuješ, iza bedema preda te bane smrt.

Uživajte u vožnji, niko ne zna gde ga kraj u zasedi čeka.