Дивим се људима који од раног јутра брбљају, телефоном, са задовољством и особитом страшћу, о баналним стварима... /Дивљење престаје кад су ми поменути у блиском сродству и на мојој тераси, док ја у кревету још не успевам да се суочим с новим даном, са самом собом и с читавим светом./
Какав је то дар (ах, подле ли судбине, срчани ћу удар доживети од толико надарених у својој кући)!

Црни и сиви телефон

Миина мама јуче је позвала Илијину маму. На телефон се јавио Илија. Био је у парку, а мама му дала телефон. Мама је била код куће. Стога је Илија препоручио да Миина мама његову маму зове на други телефон.
А на који телефон да је зовем, упита Миина мама. Паа... можеш на црни, а можеш и на сиви, одговори Илија (широк избор, мора се признати). Али на који број, кроз смех упита Илијина саговорница. Е па то не знам, одговори Илија.

Вечерас сам понудила да ја оперем судове (и одменим женицу која се читав дан од судопере није мицала). Моја понуда је одбијена уз смех и проглашена добрим вицем (и сестра ми је више пута рекла да сам с тањиром и сунђером у рукама јако смешан призор).
Савест ми је мирна (а тактика одлична - ништа не знам и поштеђена сам свих кућних обавеза).

Док неки настоје да утврде "о чему причамо док шетамо у предвечерје градом", мене (што шетам селом, сама самцита) само живо интересује о чему то брбљају мој отац и моја мајка сат и по времена по поноћи и готово четири и по деценије од венчања?! ;)

Кроз ноћ до себе

Ноћас сам открила да мој малецки сестрић ужива у ноћним шетњама, ништа мање него ја. И открила сам врло згодан начин да побегнем од свега и пустим мозак на отаву (без обзира на помрчину, не требају њему ни уличне светиљке). Узмем Игњата, спакујем га у колица и ушушкам у ћебенце (јер јесен с летом ломи руке, и неретко, бар с вечери однесе победу), изађемо на друм, па зађемо у споредну улицу.
Мркли мрак безмало, а мој Игњат зури у ноћ. Нити тррепће нити гласа пушта. Само цима ону лажарицу и галамом не ремети чаробне тренутке. Ноћ и по њој просула се месечина (довољна да мало погледам у себе, па начас панично одвратим поглед, а онда опрезно наставим да се спуштам). Хор зрикаваца још увек има поприличан број чланова, довољно да ми се срцем разлије милина и чежња за нечим чега нема...
Не знам шта се с Игијевим срцуленцем збива, али слутим да и он бескрајно ужива. Заспао је већ иза кривине, али сам ја наставила да ходам (повремено загледајући његово уснуло анђеоско лице и смешећи се)... Не би ми било тешко ни да потрчим, да се само може од себе побећи (другима бих већ некако утекла).
Ноћ је. Код куће се кува сарма, код куће се праве неке салате, филују торте, перу вангле... Игњат и ја шетамо (мада он одавно о томе појма нема - спава), Игњат и ја гужву не волимо, срећни смо и нећемо да се вратимо.

Одбегла млада и Пепељуга

Маша седи покрај мене, а ја "прелиставам" чланке на Фејсу и понеки наслов нехотице (и неопрезно) прочитам наглас (па се Маша одмах заинтересује и хоће да чује... рецимо, какве су то жртве терора и копно раздвојено напола).
Поглед ми запе за једну венчаницу (белу дакако): Нестала млада (ију, наопако). Тек што то рекох (у, како драматично), пре но што видех да има седамнаест година и да је побегла од мужа ваљда, Маша, ко из топа, мирно и самоуверено, некако презриво, изјави: фора! Мислиш да је фора, упитах механички ја (а вала ме и занимало на шта тачно Маша мисли). Фора, понови она (тоном који казује да располаже подробнијим информацијама него ја, односно заузима Његошевску позицију тј. стоји на брду с којег се, разумљиво, више види), зато што имитирају Пепељугу.

Обећање - лудом радовање

Мама питала Јову (четири и по године тој паметној главици) шта је то обећање (баш да види како ће се извући за кршења истих). /Рачунала време је да се спава, дремеж га савладао, попустиће му контрола, биће неопрезан, односно искрен... а мама ће онда да га ухвати за реч и искористи је као васпитно-поправно средство./

Он најпре ко из рукава рече да не зна (баш зато што зна на чему небо стоји - врда), али се потом накани да одговори. Обећање јее... кад се  каже да ћеш нешто да урадиш, па не урадиш (јесте, Јово, лудом радовање).  

Зна Јова за јадац (и како да наврати воду на своју воденицу), намазан је то лик.

Ја одох у комшилук, рече ми мајка, а ти закључај врата и никоме не отв... Шалим се, рече ми: а ти мешај фил за торту (да се пре охлади)!
Наравно, мешаћу, немај бриге, више пута и врло радо (значајно је погледах у том дугом тренутку, колико сам одвратила очи од свог посла)! /Ето, сад не може да каже како нерадо прихватам обавезе./ 

А кад се вратиш, не само да ће бити охлађен, но и невидљив!

Сама свој адвокат

Сестра остаде у колима с бебом, ја изађох да удахнем свеж ваздух, а Маша отрча за татом, којег беше послала у продавницу по пингвине (њен омиљени слаткиш). Но, "пингвини" нису једине животиње којима се Маша радо слади (и које с тетком дели, па јој четири мало беше), воли и међеде, те је узела и два барнија (кад је Маша уснула, из фрижидера је један нетрагом нестао).
И што си ти, Машо, сад ишла с татом, да би узела барни, упита је у ауту мајка. Шта ће ти барни?
Шта ће ми, обрецну се Маша (не верујући какву глупост чује), па да једем, за шта служи барни?! Родитељи, пазите како постављате питања - можда одговор који ћете добити није онакав какав очекујете!  /Кад се мајка пре неки дан драла на Машу  (мајке то раде кад доспеју на ивицу живаца, за шта све до једне децу криве), тата је Машу упитао: што се мајка дере на тебе? Што се дере, понови Маша, револтирано, зато што је полудела!/
Не треба њој адвокат ни правни факултет. Та за све има ваљане аргументе и зачас ућутка саговорника.

(Не)згодна пауза

Игњат се доиста мало збунио кад смо Маша и ја, с особитим задовољством, углас закокодакале, скупа с кокошком на Јутјубу: пак-пак-паа (тако баш, дојадило јој да кокодаче на традиционалан начин), пак-пак-паа, пак-пак-паа,  пак-пак-пак-пак-пак-пак-паа... Он не знаде где пре да погледа: у ову нацртану, у сестру или у тетку, које су једнако уверљиве кокошке (осмотри нас озбиљно и ништа му не би јасно, а нас две навалиле као луде: пак-пак-паа, пак-пак-паа... ко за надницу). 
И распевале смо се на сав глас: снелА кокА јааје, па даје на знаање... Дошао и петаоо, крилима лепетао, надигао вику: куку-кукуриику...
Ал' кад исто потом запевах и пред сестром у кухињи, мисао запе код надизања и мозак никако да се сети објекта: на незгодном ме месту издала меморија.
Дошаао и петаао, крилима лепетаао, надигао... Гледам ја сестру, као да је суфлер, гледа она мене, петао чека да кукурикне... а реч ми не долази на ум. Па шта је надигао, исцери се сестра (једва дочекала прилику да се спрда), већ након неколико секунди паузе. То што ти мислиш сигурно није. ВИКУ, једва ми се оте са језика и канда ми лакну. Надиигаао вику: куку-кукурику!

Незвани гости (на тереси оставише кости)

Отприлике пола сата пред поноћ долетео нам је у посету, већ други данас, такође непозван. Свакодневно нам пред кућу бану бар тројица (свакако је међу њима и жена, али не присиљавамо их да попуњавају формуларе и изјасне се о полној припадности; гледамо да им што пре видимо леђа, тј. лешеве). Јесте да је незваном госту резервисано место иза врата, али ове ни тамо не желимо да пустимо. Напротив, како знамо и умемо, настојимо да их спречимо да прекораче праг (јер ко би их после похватао по кући, ко зна где би се завукли ти злотвори).
Беше дивна вечер, зачудо топла (као да је лето у пуном јеку, а не на измаку). Таман што су мајка и стрина почеле да сркућу кафицу на тераси, а он, привучен светиљком, прекиде умилну песму зрикаваца (ваљда су и они занемели од страве и чекали разјапљених уста и одложених инструмената да виде шта ће да буде). Стршљееен, прилично сталожено (па није први пут, сваког лета, и дан за даном, они нас тероришу и наводе на грех; грешна нам душа, али увек је питање: они или ми - неко мора да страда) довикну ми мајка, као и да интервенишем спрејом против мушица (који се, у огромној дози, показао као врло ефикасно средство и против стршљена).
Ја дограбих хитро спреј из висећег дела, провирих кроз врата, па тек потом изађох, све зверајући увис, како бих утврдила које ми је место најподесније за напад, односно одбрану. Привукох пластичну столицу и попех се на њу, како бих непријатељу била ближа, те да би ми стрељачке способности имале више ефекта. Чекај да се умири, упозори ме мајка. Ма тај се неће смирити... док неког не уједе. Нанишаних, стиснух боцу и почех да прскам (десетак центиметара ниже, можда чак у погрешном правцу, па одмах потом, вриштећи (од страха да ће стршљен искористити предност због моје омашке), нанишаних како треба. Али се он, као и његов рођак вечерас, одмах узнемири и разлете (свакако у потрази за метом, у коју би зарио своју жаоку). Како нисам имала кад да пратим његово кретање (а не знам хоће ли мајци под сукњу или мени у мајицу - ко да сам знала, непосредно пре окршаја бејах сукњицу заменила тренерком), ја вриснух, потпуно спонтано и поскочих са столице, не бих ли утекла. Али столица се и сама препала, поскочи заједно са мном, услед чега ми се нога заглави у бочном делу и обе, ко успорен снимак почесмо да падамо ка улазним вратима.
Стрина која је седела тик уз врата, не колебавши се и несебично, скочи да ми сачува живу главу, да ме заштити од незгодног ударца (ионако сам "ударена", не би ваљало да претрпим нови потрес), због чега је потом кашљала наредних пола сата. Наиме, успаничена, у грчу, ја нисам испустила, чвсто стиснуто, дугме на боци са спрејом, те, строваљујући се, наставих и да вриштим и да прскам - све стрини у уста. /И сад се, с ове временске дистанце и већ напола спуштених очних капака, чудим: нисам ни знала да могу да вриштим онако пискаво, нежно, женски... готово као да вапим за помоћи неког снажног мушкарца (а опет знам да се не бих ма ком у наручје бацила и да би се одабрани, тако изненађен, пода мном срушио ко ова, горепоменута, бела пластична столица)./
Штитећи мој живот, стрина умало да изгуби свој. Кад је стршљен већ био на другој обали Стикса, престаде и моја вриска. Угледавши га, мајка га млатнула метлом, колико да га ошамути, а он се, иако љутит, срушио на сто... Чекај, сад ми се помешале слике: тако је умро онај петходни, овај је ваљда скапао на поду, нисам сигурна и не могу да тврдим (али ће му на умрлици свакако бити убележен данашњи датум).
И баш у том кључном драмском тренутку, на капији се појавише две сестре и једна тетка, која ми је први пут у кућу крочила, и то тек пошто су је сестре убедиле да је безбедна. Наишле усред комедије!
А јадна стрина умало да буде колатерална штета.

Лов на "тениске лопте"

Пред полазак на море, кад већ бејах све спаковала, уђох у купатило, да се зачас истуширам. Али Маша ми поче облетати око врата, борећи се с моралним (читај: мојим) забранама (јер јој онај рајберчић, давно ослабљен, није био никаква препрека) и једва одолевавши да у купатило груне. Најпосле одшкрину врата, упозоривши ме најпре да ће то учинити. Кад ја дрекнух и позвах у помоћ укућане, она се повуче назад у ходник. Но, како укућани нису били нарочито заинтересовани и узнемирени (да те види голу, па шта; шта ти вазда глумиш, шта се скриваш, сви могу да буду виђени, само се ти браниш...), Маша настави да тражи оправдање за боравак са мном у купатилу. Морам да пишким, рече и, не чекајући моје одобрење (које не би ни добила, зна она да би залуд губила време, а и шансу да ми иде на нерве), уђе, вероватно силно узбуђена и искежена због онога што се одвијало иза плаве завесе (тачније, због сазнања да сам иза ње гола голцита). 
Додуше, тог момента је све стало, тј. чесма је искључена, туш заденут у држач, а ја сам једном руком ухватила десну, а другом леву страну завесе и, тако разапета као Исус Христ, спремно чекала напад (е, па тврд сам ја орах, Машо, чак и кад сам разодевена). Како обави што је хтела, док ја не престајах да вичем: излази, излази, она мирно приђе завеси, рекавши, с ђаволским изазовом у гласу: морам да оперем руке (сви у кући навикли смо да руке перемо над кадом). Е нећеш, нећеш (чвршће стиснух крајеве завесе)! Аааа, изведите је! Коначно се зет накани да малу воајерку одвуче на безбедну удаљеност.

На мору ме је такође прогањала, повремено, да види "тениске лопте" (синтагма коју сам лично смислила и сместила у властити брусхалтер Машу нарочито "голица"), а у мору је покушала и да ми свуче гаће (та мала је гора и од немирних таласа). Гледајући једном из воде како се пред Машом у плићаку гузим скупљајући шкољке (а заборављајући да ђаво не оре и не копа, а сва је прилика и не шета безазлено по песку),  сестра је претрнула, очекујући да ми ова изненада стргне купаће гаће, па да ми "севне" бљештаво бела позадина на очиглед гомиле купача (и да пукне брука међу боровима и сунцобранима). 
Прилика беше изузетно повољна, јер ја се бејах заборавила, али, срећом, заборавила се и Маша, те избегох грдну срамоту. 

Кажипрст против бонтона

Маша је пијуцкала свој сок, кад у ресторан на плажи крочи нека жена, необичне црвене косе. Види, види, пожури Маша да скрене пажњу родитеља, упревши прстом у поменуту жену. 

Након тога је мајка прекори, рекавши да није културно да показује прстом (аха, у реду је и оговарати друге, само са шаком преко усана, да се не досети - што ти је бонтон).
Ма да, нимало се не збуни (али се увреди због неочекиване критике) Маша: да сам ја рекла: видите, видите, ви бисте рекли: шта, шта, шта... и она би отишла (што јесте-јесте, некад је нужно баталити бонтон). 

Држим дијету

Не, држим дијету, рече мој братић вечерас, одбивши да с нама подели вечеру. А за шта си је ухватио?! ;)

Ти сваки пут изгубиш

Малопре се зет вратио с утакмице, подвијена репа. Тата, јеси ли победио, пресрете га Маша на тераси. Нисам, вероватно једва процеди кроза зубе. Изгубио је, пронесе Маша одмах вест кроз кућу. И додаде (тек онако, без намере да тати "вади душу"): ти сваки пут изгубиш (не верујем да води прецизну евиденцију и не знам јесу ли порази чешћи од победа, али у природи човековој је да добро брже заборавља)! 

Сестра и ја се зацерекасмо, а зет, осмехнувши се и сам, стоички поднесе досипање соли на рану (со гадно нагриза, а он стиснуо зубе, па трпи).

Сама на плажи

Иако сам првог дана закључила и изјавила да се ниједног раног јутра не бих усудила (иако то особито волим) да одем сама до плаже (када до ње целим путем само стене и шипражје), изненадила сам саму себе. Пробудила се у пола шест, спремила до шест и двадесет пет (килавим, килавим, рекли би други, а ја: све лагано и натенане), те кренула (све са торбом пуном свега што може да ми затреба) ка Плавим хоризонтима. Сва срећа да се код последње куће преда мном појави нека жена, очито с истим циљем, па тако на путу не бејах сама, иначе би ми се ноге одсекле. Већ неколико метара даље беше насред пута неки комби, можда покварен, а можда и не. Углавном, крај комбија бејаху три мушкарца, од којих један, тихо и тобоже тек онако, поче да звиждуће.
На плажи је већ било подоста људи и стално пристизаху ранораниоци и љубитељи шетњи укај воде. Док сам газила по плићаку, узгред сам скупљала шкољкице (да направим неки рам за слике каним). Кад их је већ тушта и тма и тако су видљиве и доступне, штета да их не покупим. Приметих неколико погледа (као и осталих дана, с вечери, док сама шетах кроз воду; увек има залудних очију што више маре за разголићена људска тела но за друге природне лепоте - џаба пљуска море, џаба зрикавци зричу...). Верујем да је супљање шкољкица (за шта небројено пута морадох добро да се сагнем - иако сам пазила да то чиним што дискретније и незанимљивије, да не инспиришем манијаке изваљене на песку) особито ишло на руку воајерима. Међу неколицином шетача кроз воду приметих једног брадатог чилагера, како ми се, иако му широко море, безобразно примиче, труди да нам се путеви укрсте, и отворено зури у мене (видех то испод ока, увек на опрезу), док се ја једнако трудим да га заобиђем у широком луку. Увек добро пазим да ми се поглед с ма ким не сусретне, јер многи само то чекају и доживљавају као одобрење да приступе ближе.
Кад касније седох на песак, да уживам у погледу на море и у сопственим мислима, чича (застрашујућ већ самим тим, и да занемаримо дугу седу брадурину и косу) појави се из воде и видех да иде право на мене. Шта ће сад овај (кад места колико волиш, плажа још празна), упитах се, и моментално истурих бодље. Ево ти једна комплет, рече, пруживши ми руку, видим да скупљаш шкољке. Молим? Не, не, нее, намргођено и оштро одбих (доживевши сместа благи напад панике и срџбу што се неко усудио да наруши мој мир, да провали у мој интимни простор), кад схватих шта ми говори. Он ће да ми да комплет (уосталом, нећу да их једем)! Шта њега брига шта ја скупљам и фали ли ми који модел, облик, боја... Што мени фали, ја ћу да набавим.
Беше то неки локални згубидан и жалосни ловац на бар неколико изнуђених тренутака пажње усамљених туристкиња (као да ико од нас има времена за бацање; и речи су драгоцености које на ма ког не расипам), јер потом чух иза себе како се момак крај замрзивача са соковима спрда с њим и његовим неуспехом (што заслужује свако ко не види границе, о које ће да се саплете, покуша ли да их прекорачи).

Огледалце, огледалце моје

Истина је, волим да се огледам (јер су ми огледала још прилично наклоњена). И истина је, волим да се дотерујем за плажу (где се сви скидају, малтене до голе коже, ја волим да се одевам; није ми циљ да тако привлачим пажњу, али се погледи ипак лепе за мене - шта ћу кад штрчим). Кад ћу ако сада нећу?
Док бејасмо на мору, кад год сам пред огледало стала (да се видим с левог бока, па са десног, па одостраг, да плетем кике, везујем репиће, качим минђуше...), зет би ме с трасе спазио, зет би се однекуд појавио и, нарочито кад је требало похитати (ко да ће нам море и околни градови побећи), превртао очима, цоктао устима или пак вербално исказивао неверицу (ОПЕТ се огледаш, не мооогу да верујем, ти нииси нормалнаа...). Одакле год наиђем, ја крај врата купатила не могу да прођем ко крај турског гробља. Застанем, пропнем се на прсте: да видим како ми стоји коса (прстима је малчице дотерам), да видим како ми стоји мајица, како ми стоји хаљина...
И баш сваки пут кад кроз отворена врата купатила у пролазу, макар и овлаш, бацим поглед на огледалце, зет ме спази са терасе. /А не зна он, не види да огледало није само огледало, и није равнодушно и непристрасно - усхићено је јер ме гледа очима Једнога и стога му ја тако често и радосно хрлим./
Да л' да понесемо то огледало (пред којим сам се окретала) кући, упита заједљиво дан пред повратак, док сам се ко зна који пут огледала. А шта ће ми, насмејах се (брига мене шта он мисли), кад кроз кућу од огледала не могу да прођем (а да се не погледам).
Након купања у мору, ја сваки пут накачим минђуше (које се обавезно слажу с купаћим костимом, навучем неку сукњицу, па тако парадирам по песку), а сестра ми се руга: па сви ће знати да си се монтирала, да се ниси тако купала... Нека знају, и није ми била намера да кријем и обмањујем, већ да уживам... у мору, песку, сунцу, боровима, зрикавцима... и у самој себи.

Огледалце, огледалце моје, кажи на плажи најлепша ко је?!

Сви у мојој кући знају да не волим да поцрним (тачније да поцрвеним, односно да се шареним; кад бих се намерно сунчала, чинила бих то нага - на скровитом месту разуме се, кажем, а моје сестре се пренеразе) и како се томе свим расположивим средствима (шеширима, марамама, хаљинама... пешкирима, у које се увијам на плажи) опирем. И сви се злобно кезе кад ме сунце ипак, макар колико, "ухвати".
У, како си поцрнела, наруга ми се зет, па, како му се то не учини довољно заједљиво, додаде: сад изгледаш петнаест година старије (злобник; за добрим коњем не само да се прашина диже, него му и године домећу; нека, нека, ништа ја не бих мењала). Дакле, коначно сам догурала до тридесет пет?! ;)

Види рибицу!

Поранила бејах на плажу, па се спустила крај мора. Тик до мене беше неки човек с двоје деце, око којих се сатима бактао (деца су тако захтевна): свлачи, навлачи, храни, поји, силом у мору кваси, увија у пешкире (и вероватно се горко кајао због сулуде намисли да сам поведе децу, оставивши жену да мало предахне)...
Кад дечак пожеле да пишки, отац га посла у воду. Но малог беше мрзело да скваси ноге (јутро рано, вода хлађана), само истури бокове и обави посао. Да ми је неко само снимио израз лица (односно гађења). Дојадише ми та гологуза деца са слабом бешиком или слабим моралним принципима (онеспокојава ме чињеница да ми се око главе врзмају... и уринирају, о ужаса), односно њихови родитељи (јер они их уче и подстичу да мокре у мору, оном истом у којем се ја купаааам).

Након неког времена, мали се загледа у воду, па наједном усхићено врисну (и из дремежа ме прену): ВААУУ, ВИДИ РИБИЦУ, ВИДИ ЈЕ! Исколачио очи и само поскакује. Побогу, дете, помислих, зар је то разлог за толику дреку... и ерекцију (не носе деца купаће гаће, па видиш и што не желиш)?! 

Ако изузмемо дреку, мушкарци једнако реагују читавог живота, само што рибица добије наводнике, а "одушевљење"нарасте.

Још очи нисам како треба отворила, дан тек почео, сунце се тек помаља иза брега, а усисивач ми проби уши. 

Ресторан на плажи модерно опремљен: човек с неким усисивачем, који чак не мора да примакне земљи, чисти око столова и столица. А усисивач се дерња ко трактор (запео из петних жила, излудео ме начисто), те заглушује шум мора.
Е, добре старе метле, што гласа од себе не дају (а чисте, не шале се).

Беше већ седам сати кад покупих прње и кретох, нерадо, с плаже (вода је тако топла, ах, тако нежно валови се преливају преко стопала док по песку ходам). Како су и други купачи већ увелико напуштали Плаве хоризонте, поглед ми паде на две девојчице преда мном. Тачније, за око ми запе једна. У, ала је ово дете поцрнело, помислих (никад никог слично препланулог не видех). Истовремено се упитах како је могуће да поцрни толико, као Црнче. Хм, могуће је врло лако (потврди се чим погледах њену специфично уврћкану косу, свезану у репић, и њеног оца): да те роди мајка! Дете зифт црно - на тату повукло. Додуше, она бела жена не мора му бити мајка, она бела девојчица не мора му бити сестра, можда нису у крвном сродству. 

Крвопија

Крв ми пије, просикта сестра на тераси док је Игњату трпала у уста кашичицу пуну пиреа од кромпира и карфиола (ммм, мој омиљени; редовно помакљам све што Игњату преостане). 

Ко ти пије крв, запрепастих се (банувши усред непознатог контекста), па није он пијавица (мислим, зна да се дере ко магарац, али баш крв да пије, неумесно је и као хипербола). 

Комарац, рече она, не ваљда Игњат. Пије ти крв (чудна ми чуда), а шта би ти, да наручи кока-колу? ;)

Изашавши из воде похрлила сам у хлад, али се испоставило да ми то уопште није паметно, односно прилично је нугодно. Увијена у пешкир, одшетах до апарата с играчкама, камо ме сестра упутила да се просушим (а сунце једва дочекало прилику да ме зграби за рамена).
И док ту стајах мотрећи има ли шансе да се Маша ускоро докопа још које играчке, појави се једна девојчица. Гледа она мене, без устручавања, не марећи за бонтон, гледам ја њу, исто тако. Ћао, рече, пошто ме добро одмери. Како се зовеш, упитах и ја, да допринесем развоју догађаја. Милица, рече она, и имам четири године (то нисам ни питала, али Милица воли да се зна). 

А како се ти зовеш, упита одмах потом она мене. Тако и тако, рекох (јаоо, само да ме не пита оно). А колико ТИ имаш година (испуни се моја претпоставка - од чега стрепиш, то те и снађе). Три и по (добро, не баш, али пет, тако повремено тврде неки чланови моје фамилије), могла сам да кажем. /Милице, прегорећеш на сунцу док сачекаш да чујеш ту цифру!/ Овај, можда за тај број још ниси ни чула (још бројиш на прсте, руку би ти зафалило), нећу да те збуњујем и запрепашћујем. 
Ако хоћеш, хајде да се играмо ко људи. Мани се тих конвенционалних питања; човек је млад онолико колико се младим осећа (само кријем, да ми не навуку пелене).

ФРАГМЕНТИ С ЛЕТОВАЊА

ЛЕТОВАЊЕ 2014.

10. август

Ој, ђевоојкоо, Милијаанаа... надаш ли се? 

  
Не подносим кад деца на плажи носе брусхалтере (а немају с...), поготово кад немају (деца) више од седам година, а често имају мање од три. ФУУУЈ!

  
Поручила ми данас другарица да бућнем гузу и за њу. И обећала сам, бућнућу је. Ако се море гадно узбурка, нека ми не замере остали купачи. 

 Мало место. Толико мало да до мог кревета не допире народна музика из локала уз обалу. Зато што тих локала и нема.
Мало место и мирно. Ах, слатки ли ће бити снови (кад се решим овог зла које сам од куће понела;))!

 Одлазак на одмор (упркос томе што моји укућани вазда говоре: ОД ЧЕГА си ти уморна?) доживљавам као излазак из саме себе: за све ми се (извините што ћу звучати просто, односно људски).... (а то је тек посебна прича, с тенденцијом да, из ових морских, пређе у песничке воде;))

Зрикавци, који животу дају нарочити квалитет, као да су намах уснули. Но, и међ њима има ноћобдија: ти запели да свирају својски док ме у кревет не намаме (хм, добро је бити зрикавац).  

Тренутак кад тело почиње да ужива у својој наготи...

 У Будви јахта до јахте. На њима се шепуре власници (шалим се, боли њих... уво, за све), а пред њима, очарани, позирају Балканци (тако судим, а можда грешим). То ми је као да станем и усликам се, озарена, крај туђе куће, туђег аута, мужа... Шта ја имам од тога (као да се китим туђим перјем)?!
Можда нисам нормална, али мени ни пред најлуксузнијом јахтом срце ни да залупа јаче. Шта мене брига за (нарочито туђе) јахте... авионе (сем оног зеленог, за који сам чула да некуд лети из Тивта, видела још нисам), камионе?! Уосталом: ниијее срећа пара пуна врећаа... 

   
Топла летња ноћ, оскудна одећа за спавање, тело пуно сунца (под којим се обдан лењо као мачка протеже; а и хладовине, под којом диже све четири увис и пушта мозак на отаву) и жудње за умирујућим додиром најважније руке на свету (постоји таква рука, за сваког од нас другачија, и некима је увек око струка, а некима километрима далеко), шум морских таласа (не чујем, али знам да су ту негде близу, на седамсто метара), опојна успаванка зрикаваца...
Надомак терасе један сто под дрветом, о дрво окачена светиљка... и никога да под њом сањари. Сишла бих ја, да се тек недавно полумртва не вратих из похода оближњем граду, а каним ујутру да пораним и лутам сама, надам се пустим, улицама малог морског места...
Зато гледам и ослушкујем ноћ с терасе (ионако ми за снивање није потребан нарочит амбијент), сладећи се крупним пуцадима црног грожђа... Ех, да ми је... све што није...

 Једна од најтежих ствари на свету јесте кад мораш да опереш зубе један сат по поноћи, а одавно већ не видиш на очи (мораш четкицу да напипаш)...

Лети, лети, летии... авион! Лети, лети, летии (и бруји, тако знамо кад да истрчимо на терасу;))... хеликоптер! Лети, лети, летии (тик изнад наших глава, само што нам на терасу не слете малопре)... авион (још нема оног зеленог)! И тако по читав дан!

Машо, ако не поједеш све из тањира, нема лаптопа, чујем сестру како се педагошки обрачунава с Машином мрљавошћу.
Машо, ако поједеш све, такође нема лаптопа, довикујем ја, док ми се у крилу већ налази предмет највеће породичне жудње.

 Данас сам морала да поједем два сладоледа, у исти мах и наизменично (поломила сам се да то постигнем).
Маша и ја бејасмо остале саме на плажи, а бесмо и доконе, па намислисмо да једемо сладолед. Одемо заједно до замрзивача, одаберемо свака за себе и вратимо се у хлад на лежаљку, те прионусмо на посао.
И све би било добро да Машу не наведе ђаво да проба мој цмок. Како лизну, тако одби да настави с лизањем оног ленија. Иако одушевљена мојим цмокoм, није могла јести ни њега јер сам га својим језиком управо била сврстала у секнд хенд. Дакле, морала сам да јој купим исти такав, али неначет. Но, да бих уопште могла да се макнем с места, морала сам, и то брзо, појести и њен: оба сладоледа, ко за инат, топе се брзином којом се последњих година топе глечери. Све сам руке замазала, а подоста је кануло и на лежаљке (ионако су већ личиле на свињац).
Е, куку, мени, морала сам да поједем и лени (у мојој кући је познато да ја не волим чоколадне сладоледе; а добро сам прошла, у овом има подоста и ваниле). Па што си морала, пита се сестра. Да се не баци, рекох, грехота је.

Машо, ако не поједеш све из тањира, нема лаптопа, чујем сестру како се педагошки обрачунава с Машином мрљавошћу.
Машо, ако поједеш све, такође нема лаптопа, довикујем ја, док ми се у крилу већ налази предмет највеће породичне жудње.

Кад се мора - мора се

Данас сам морала да поједем два сладоледа, у исти мах и наизменично (поломила сам се да то постигнем).
Маша и ја бејасмо остале саме на плажи, а бесмо и доконе, па намислисмо да једемо сладолед. Одемо заједно до замрзивача, одаберемо свака за себе и вратимо се у хлад на лежаљку, те прионусмо на посао. 

И све би било добро да Машу не наведе ђаво да проба мој цмок. Како лизну, тако одби да настави с лизањем оног ленија. Иако одушевљена мојим цмокoм, није могла јести ни њега јер сам га својим језиком управо била сврстала у секнд хенд. Дакле, морала сам да јој купим исти такав, али неначет. Но, да бих уопште могла да се макнем с места, морала сам, и то брзо, појести и њен: оба сладоледа, ко за инат, топе се брзином којом се последњих година топе глечери. Све сам руке замазала, а подоста је кануло и на лежаљке (ионако су већ личиле на свињац). 

Е, куку, мени, морала сам да поједем и лени (у мојој кући је познато да ја не волим чоколадне сладоледе; а добро сам прошла, у овом има подоста и ваниле). Па што си морала, пита се сестра. Да се не баци, рекох, грехота је.

Где ће вам душа?

Ја се бејах опружила под бресквом и донекле увила у ћебе, јер беше вече и беше прохладно, након скорашње кише. А сестра је с мајком седела под јеловином и млатила (с пола снаге, зна она и боље да замахне) празну сламу. Наједном ме зовну (те се ја стрмекнух из царства духовног), да ми скрене пажњу на девојку што је шетала пред нашим двориштем, буљећи у свој мобилни телефон (што та жена, сестра мислим, зна да ме замлаћује небитним стварима). Те начини два корака горе, те се исто толико врати доле, те десно, те лево... Онако мутњикавог погледа и помућене свести, гледах онамо куд ми сестра показиваше, али никако не успевајући да разумем шта хоће од мене (зашто ме отрже доколици и тешким мислима). Краде ти интернет, рече ми сестра (искежена, не без задовољства), јер ја баш ни иначе не капирам (баналности) најбрже, а поготово тако поспана (шта мислите да сам радила на ћебету - дремала... и мислила, и сањала - све то ја ђутуре).
Иди искључи интернет! Што да искључим, нисам разумевала ја. Па краде ти, што она не плаћа хиљаду и петсто динара? Аман, није ми интернет сапун, да се истопи. Не може да ми нашкоди. Кад има за мене, нек има и за друге (нисам ја себична; подељена срећа двоструко је већа). Девојче у врућим панталоницама (с неком шаром одостраг, крем боје, као да је флека на задњици - чудна ли је ова масовна, улична, ниска, јефтина, како год се звала, мода) шета и куцка, вероватно по Фејсбуку.
Искључи интернет, навалила моја сестра, искључи интернет, поручио мој сестрић (што је кроз прозор такође опазио шта се збива) искључи интернет, навалила и тетка... (Боже, какви садисти у мојим рођацима чуче!) А ја не одступам од својих хуманистичких принципа ни за нокат (кад мени не шкоди, а другоме годи - што да се буним?).
Сестра је то најпосле лично учинила (увидевши да ја не каним такво злодело да изведем). Не беше јој тешко да дигне дупе са столице и да се успентра уз степенице, како би несрећној пролазници одузела особито задовољство. /Ко није пробао - тај не зна шта је пропустио; да је моја сестра имала прилике да искуси опојност духовите и мудре (то иде једно с другим) писане речи (добро, ја сад из личног искуства, и не с Фејсбука, зборим - ова мала сигурно за тако нешто нема ни предиспозиције ни афинитета; можда ако којој другарици, ружној ко гроб, под слику остави коментар да је најлепша или мачка, евентуално ономатопеју мјаукања; ако је посреди чет с каквим бубуљичавим клинцем, довољно је да јој удели пола комплимента и обори је с ногу), бар би двапут размислила пре но што ишчупа кабл из штекера.
Што си искључила, упитах је, кад девојчица, након пола сата ненадане среће, десетак минута још узалуд облећући око наше куће, напокон (вероватно ојађена) крете, ногу пред ногу, узбрдо надајући се да ће опет сигнал уловити. (Не зна она какву ја родбину имам, могла је ту читаву ноћ залуд да одстоји.)
Ама што сте такви? Па можда сте јој управо прекинули чет на Фејсу, можда се с неким дописивала, била усред важног разговора (шта ако на мобилном нема кредита, па не може да пошаље СМС?)... Можда код куће нема интернет. А ви јој (ко директно, а ко вербалном подршком) то мало радости ускратиле. (Све сам то, саосећајући с дисконектованим стоврењем, сасула сестрама у лице, од чега ми сестре не осташе нимало гануте.)
Па ти знаш како је то (иста си таква дангуба), подбодоше ме. Јесте, знам, и не желим ником такве муке. Зар једна од главних божијих заповести не гласи управо тако: не чини другоме што не желиш себи?! Па где ће вам душа, људи?!

Како сам, вративши се малопре кући, спазила да је лаптоп остао непотпуно заклопљен, а потом и да је неискључен, обузео ме бес, али само док нисам уочила разлог који је лаптоп држао благо разапетим: кутију од киндер чоколаде, у којој се налазила једна штанглица, ЗА МЕНЕ.
Како је довитљива и пажљива моја сестричина Миа (и како ми је добро дошла та чоколадица)! Али зар само једна, Миа, ШТО само једна (ни за зуб)?

Нас две се слажемо зависно од тога на коју ногу она устане: да л' на своју ил' на моју (згази ми на жуљ).

Има ли неко јаје, упитах мајку. Погледај (у фрижидеру), али мислим да нема. Већ бејах погледала - нема. Да нема у кућици (за пса, конкретно Васу, готово некоришћеној, јер поменути пас, из неког разлога, одбија да у њу ступи - хоће човек већи комфор, спава у подруму на старом каучу)? /Ту кокошка воли да коначи (није коме је речено, тј. коме су је Боки и Алекс начинили, но коме је суђено и није му мрско)./  Нема, она је почела да квоче (прорадио јој мајчински инстинкт, у преводу).
САД ЈЕ НАШЛА ДА КВОЧЕ (кад се мени прохтело да доручкујем кувано јаје, здраво, сочно и хранљиво)?!

Кад сам одмакла кревет (у намери да почистим под), спазила сам два омота. За онај од бананице, помислих, можда сам лично одговорна. Али омот од "најлепших жеља" овде је (тискајући се у лаптоп)затурио неко од мојих сестрића.
Но, трен потом метла утврди да то није омот од бананице - то је БАНАНИЦА, неначета. Силно би ме то обрадовало, само да недавно већ нисам појела једну такву, а засигурно знам да се у висећем делу налазе још две уз "најлепше жељице" (једну сам такође малопре појела, знајући да ће тата ускоро донети нове и надајући се да ће ми сестричине утолико лакше опростити).
То си ти бацила, рече моја мајка. А не, ја бананице не бацам - ја их ЈЕДЕМ. Узела си, па заборавила и испала ти, каже она. Ја кад узмем, знам зашто сам узела, нема шансе да је заборавим и забаталим.
Чудни су путеви божији, а ти што воде испод мог кревета, кад размакнеш паучину, нарочито знају да буду занимљиви и сласни.

Откако је Маши јуче стигао таблет, Миа и она се готово нису одвајале од те справе. Зависнице, да ми је знати на кога сте повукле, завапих вечерас театрално.
А још јутрос, кад сам им гунђала (малчице, колико ме улога тетке, кад у близини нема других одраслих, обавезује) што неће да једу, већ само играју игрице, оне су, готово углас, истуриле главни аргумент ( нимало се нису потресле, ни збуниле): па и ти си цео дан покрај лаптопа, и само идеш на Фејсбук!
А није, друго сам ја. Ја мало бацим поглед, па се мало продерем на Миу (што се вере уз довратак, па може да декне о под), па опет мало бацим поглед, па се продерем на Машу (откуд знам што, стају ми на жуљ, те једна, те друга)... 
За све сам, брате, способна! Да не спомињем да сваки час нешто чалабрцнем. ;)

Прича о млеку (и бујним грудима, које, нажалост, нису моје)

Док малопре доручковасмо, сестра сркну свеже млеко из комшилука, па, начинивши непримерену (као да прогута горак сируп) гримасу, примети: ја сам одвикла од домаћег млека, много ми јако (аха, боље оно што садржи којекакве адитиве и конзервансе).
Да, боље ти је оно пуно хормона, од којег расту груди, рекох. Чекај, па зато га ти и пијеш, исцерих се подругљиво. Чекај, па можда су ти зато груди и порасле (баш синоћ се хвалила; дошло ми да и ја испијем коју стотину литара Имлековог дуготрајног)? Можда, насмеја се она и с поносом спусти поглед на резултат. Ето, некад је деци кад пију кафу растао реп, а сад женама од млека...
Ма не пијем то, рече сестра потом, највише пијем "границе", некако њима највише верујем. Ма коме човек данас може да верује, рекох ја (што ретко и својим очима верујем). Не можеш да верујеш ни крави - и та макља шта јој се у јасле положи... а, по мом сазнању, вазда јој се сервирају неки концентрати, некакве силаже, грануле, богтепита шта све не... само не свежа и сочна трава. 
/Није то крава какву је некад имала наша баба, какву је гајила, с љубављу и посебном пажњом, што је пасла по ливадама и грицкала здрав кукуруз (из здравог семена), што је по великим врућинама извођена у хлад, па ту задовољна лешкарила и преживала, слушајући лишће како шумори и млатећи репом обаде.  
Моја баба је некад краве водила ветеринару само кад их је требало осеменити. А око ових данашњих крава вазда се врзмају ветеринари и само им убризгавају којекакве антибиотике и витамине./
Има Змај један песмуљак, у којем мали бата неће млеко које му је надохват руке, већ моли за оно друго "јербо је далеко". А ја бирам (од два зла - мање) које ми је ближе (у суседном дворишту се точи), оно које ми се чини (не много, али ипак) здравијим и од којег ништа баш не расте (сем млекаџијиног фонда).

Криза средњег доба

Сестра вечерас обукла моју нову зелену хаљину, да види како јој стоји (некако јој краћа него мени, због тог сам љубоморна, јер би и мени краће стајало лепше). И ако мене очи не варају (а у њих, бар до скоро, имадох највише поверења; сад почеле нешто да ми забушавају), стоји јој добро, штавише одлично.
Али она нешто није сигурна ни задовољна. И каже, више у шали, да оправда ту несигурност: хвата ме криза средњих година (тој су увек пуне мреже). За шта те хвата (а гарант је непристојна и преферира бујне облине... зато мене и забоилази;)), упитах ја. И шта је то уопште (криза средњих година разумљива ми је и блиска као блискоисточна)? Питам, да знам, ако и мене песретне иза неког угла, како да јој се супротставим (бар да је саплетем).
Па, каже она, питам се да ли могу још неком да се свидим... Јок не можеш (ко да си ћорава и глува)! /Их, многе двадесетогодишњакиње могу да ти завиде (па то и раде), побогу./ Ма коме могу, и даље је сумњичава она. Па зидарима, што зидају крај улице (којом ходаш; нема шансе да им не испадне висак), почех да се спрдам ја јер ми дојади.
Жена уопште не мора и не треба да буде савршено грађена како би била неодољива (у шарму је тајна, у смислу за хумор... откуд знам... али у идеалним телесним атрибутима није). А и нећу да се удајем, сложи се она. И да хоћеш, бигамија није дозвољена; а, брате, испала би и алава: ја још ниједном, а ти... имај мере!

Принцеза на шерпи грашка је посетила купатило, а сад баш мисли да посети "кухиња", те да се, као стока, наждере "домаће кисело млеко"  

/Не заборавите да на Фејсбуку напоменете кад се с другог степеника попнете на трећи или на сопствену жену или некоме на главу, кад посетите властити таван... иако се мени чини да смо сви, сем оних који су послати у три лепе, отишли у к....;)/

Гледам по Фејсу и не верујем. Како се жене (чак и оне што одавно нису тинејџерке) ложе на комплименте (које им најчешће упућују друге жене) попут: мачкица, мачка, мачкетина!
А још је смешније кад "мачкетина" самоуверено одговори "знам" (да сам аугментатив од мачке)!

Нема струје због олује (наивно сам мислила)

На нос су ми већ изашли. Киша. И олуја. Невреме. Из дана у дан, из ноћи у ноћ. Обично успевам да све то игноришем, али прексиноћ ми је баш прекипело. Не беше довољно што се киша стуштила и што је сијалица неколико пута плашљиво трепнула. Кап (кишна) прелила је чашу кад је нестало струје, у моменту док сам ја била на интернету (дакле, у било ком моменту). 

Нема струје због олује (наивно сам мислила, па се мирно судби повиновала)... Упали шибицу... Ма, каква вајда, кад нета нема!  Џабе сам се по кревету вртела чекајући да се струја врати (поспано беше ми тело, али устрептала душа). Како су ти електричари неспособни, јаоо, па три капи кад падне, избије курцшлус (реч која се могла избећи, али нека послужи за усавршавање говорничке вештине, изазов и најбољим говорницима). Дошло ми лично да се узверем на трафостаницу, само да знадох на коју, и преспојим коју жицу... да повратим осмех на свом лицу (односно интернет, односно Скајп, односно...).
Тек након сат времена кад светлост блесну, звоно зазврча, а одмах потом обоје утихнуше, дознадох истину. Струје уопште и није нестајало: мајка ју је искључила. Аааа (па мени неко у по бела дана да спусти ролетну, прихватићу сместа да је ноћ)! То откровење, нажалост, није ми било ни од какве помоћи. Звоно беше покисло (јер је киша с њега оборила кухињску крпу, најлон-кесу и метлу којима су биле подупрте; ко каже да се све решава помоћу штапа и канапа, па нису они свемоћни, где посустану - метла прискаче у помоћ). Десило се то и пре једном-двапут. Покисло звоно, па звони ко лудо, континуирано, а нигде гостију, никог ко би у кућу да ступи. И пуши се, као у паклу. Узгред нешто зврцка, па се мајка уплашила да не буде већега белаја, да се кућа не запали (куку нама). 
Не да мени ђаво (а ни мајка, чије ме гунђање из спаваће собе прати кроз таму и нервира) мира, но се упутих на терасу, да видим кани ли звоно да умукне. Стадох на тераси у гаћама, с мобилним упереним у сандуче, да осветлим пут. Одврнем прекидач начас, али звоно се дере као лудо (или се церека: у гаћама сии, у гаћама сии... лудог ли звона, па не спавам у тренерци на тридесет степени), ко магарац. И пуши се ко поцепан чунак.

Није страшно што киша утиче лоше на расположење, што кваси земљу па на њу не можеш да легнеш, што уништава поврће у башти, на овај или онај начин. Неподношљиво је кад због кише нема струје, па нема ни интернета.

Куповина с ветром

Пре но што ма где пођем, закључих прекјуче, паметно би било да најпре проверим временску прогнозу, односно правац дувања и брзину ветра у секунди. Боље би било да се с ветром људски (и ветровски, ради равноправности и да га не разгневим) договорим шта да обучем, а не да све време док обављам купoвину, градом шетам држећи хаљину у рукама.  
Ветру се изгледа моја карирана хаљина (није) допала, па како коракнем, он јурне иза оближњег угла (од угла до угла ме целим путем пратио, па извиривао и препадао ме кад се нисам надала) и хаљину ми задигне (ето још једног разлога зашто су моје сукње до земље боље - те би ми придигао тек до колена). Сва срећа да имам брзе рефлексе, па му осујетим намеру да ми хаљину завитла око струка (и осрамоти ме пред суграђанима). 
Дакле, није толико битно хоће ли бити кише, да ли ће дувати кошава или северац; треба само бринути хоће ли дувати безобразни ветар (од чијих се непристојних поступака најлакше заштитити облачењем до грла закопчане и тесне    одеће, да не може бува да се подвуче, а камоли ветар да удене своје невидљиве прсте).   
Да је хаљина била све што је требало држати, па и ђене-ђене. Али ја сам из сваке продавнице излазила с најмање једном кесом. Напокон сам се једва кретала (немајући више о шта да их окачим, само што их у зубима нисам носила), а поврх свих тих кеса, тешких, чије су ми се ручке немилосрдно урезивале у надланице, штрчала је плава метла (не, нажалост није хтела да полети, правила се луда и одбијала да се повинује мојој жељи). 
Како метла није хтела да мрдне с места, морала сам да сачекам аутобус (да сам се усудила да кренем пешке, испустила бих душу на пола брда). И таман у продавници крај станице плаћам паприку, кад бус пристаје. Ја истрчах и улетех на средња врата, па се с оним кесетинама, спотичући друге путнике, једва увалих на неко седиште. При том згазих стопало једном деди, тако да и сад вероватно шепа, уколико је имао среће да не остане обогаљен. Извинила сам се учтиво, да, али ако лепа реч гвоздена врата отвара и бес пригушује, ране сигурно не вида (морала је баба да привије које кило црног лука). 
Коначно сам се докобељала до куће, здрава и читава (што се за мог, напред поменутог, сапутника, не може рећи), те збацила самар и залупила ветру врата испред носа.