Сви у мојој кући знају да не волим да поцрним (тачније да поцрвеним, односно да се шареним; кад бих се намерно сунчала, чинила бих то нага - на скровитом месту разуме се, кажем, а моје сестре се пренеразе) и како се томе свим расположивим средствима (шеширима, марамама, хаљинама... пешкирима, у које се увијам на плажи) опирем. И сви се злобно кезе кад ме сунце ипак, макар колико, "ухвати".
У, како си поцрнела, наруга ми се зет, па, како му се то не учини довољно заједљиво, додаде: сад изгледаш петнаест година старије (злобник; за добрим коњем не само да се прашина диже, него му и године домећу; нека, нека, ништа ја не бих мењала). Дакле, коначно сам догурала до тридесет пет?! ;)