Отприлике пола сата пред поноћ долетео нам је у посету, већ други данас, такође непозван. Свакодневно нам пред кућу бану бар тројица (свакако је међу њима и жена, али не присиљавамо их да попуњавају формуларе и изјасне се о полној припадности; гледамо да им што пре видимо леђа, тј. лешеве). Јесте да је незваном госту резервисано место иза врата, али ове ни тамо не желимо да пустимо. Напротив, како знамо и умемо, настојимо да их спречимо да прекораче праг (јер ко би их после похватао по кући, ко зна где би се завукли ти злотвори).
Беше дивна вечер, зачудо топла (као да је лето у пуном јеку, а не на измаку). Таман што су мајка и стрина почеле да сркућу кафицу на тераси, а он, привучен светиљком, прекиде умилну песму зрикаваца (ваљда су и они занемели од страве и чекали разјапљених уста и одложених инструмената да виде шта ће да буде). Стршљееен, прилично сталожено (па није први пут, сваког лета, и дан за даном, они нас тероришу и наводе на грех; грешна нам душа, али увек је питање: они или ми - неко мора да страда) довикну ми мајка, као и да интервенишем спрејом против мушица (који се, у огромној дози, показао као врло ефикасно средство и против стршљена).
Ја дограбих хитро спреј из висећег дела, провирих кроз врата, па тек потом изађох, све зверајући увис, како бих утврдила које ми је место најподесније за напад, односно одбрану. Привукох пластичну столицу и попех се на њу, како бих непријатељу била ближа, те да би ми стрељачке способности имале више ефекта. Чекај да се умири, упозори ме мајка. Ма тај се неће смирити... док неког не уједе. Нанишаних, стиснух боцу и почех да прскам (десетак центиметара ниже, можда чак у погрешном правцу, па одмах потом, вриштећи (од страха да ће стршљен искористити предност због моје омашке), нанишаних како треба. Али се он, као и његов рођак вечерас, одмах узнемири и разлете (свакако у потрази за метом, у коју би зарио своју жаоку). Како нисам имала кад да пратим његово кретање (а не знам хоће ли мајци под сукњу или мени у мајицу - ко да сам знала, непосредно пре окршаја бејах сукњицу заменила тренерком), ја вриснух, потпуно спонтано и поскочих са столице, не бих ли утекла. Али столица се и сама препала, поскочи заједно са мном, услед чега ми се нога заглави у бочном делу и обе, ко успорен снимак почесмо да падамо ка улазним вратима.
Стрина која је седела тик уз врата, не колебавши се и несебично, скочи да ми сачува живу главу, да ме заштити од незгодног ударца (ионако сам "ударена", не би ваљало да претрпим нови потрес), због чега је потом кашљала наредних пола сата. Наиме, успаничена, у грчу, ја нисам испустила, чвсто стиснуто, дугме на боци са спрејом, те, строваљујући се, наставих и да вриштим и да прскам - све стрини у уста. /И сад се, с ове временске дистанце и већ напола спуштених очних капака, чудим: нисам ни знала да могу да вриштим онако пискаво, нежно, женски... готово као да вапим за помоћи неког снажног мушкарца (а опет знам да се не бих ма ком у наручје бацила и да би се одабрани, тако изненађен, пода мном срушио ко ова, горепоменута, бела пластична столица)./
Штитећи мој живот, стрина умало да изгуби свој. Кад је стршљен већ био на другој обали Стикса, престаде и моја вриска. Угледавши га, мајка га млатнула метлом, колико да га ошамути, а он се, иако љутит, срушио на сто... Чекај, сад ми се помешале слике: тако је умро онај петходни, овај је ваљда скапао на поду, нисам сигурна и не могу да тврдим (али ће му на умрлици свакако бити убележен данашњи датум).
И баш у том кључном драмском тренутку, на капији се појавише две сестре и једна тетка, која ми је први пут у кућу крочила, и то тек пошто су је сестре убедиле да је безбедна. Наишле усред комедије!
А јадна стрина умало да буде колатерална штета.
Беше дивна вечер, зачудо топла (као да је лето у пуном јеку, а не на измаку). Таман што су мајка и стрина почеле да сркућу кафицу на тераси, а он, привучен светиљком, прекиде умилну песму зрикаваца (ваљда су и они занемели од страве и чекали разјапљених уста и одложених инструмената да виде шта ће да буде). Стршљееен, прилично сталожено (па није први пут, сваког лета, и дан за даном, они нас тероришу и наводе на грех; грешна нам душа, али увек је питање: они или ми - неко мора да страда) довикну ми мајка, као и да интервенишем спрејом против мушица (који се, у огромној дози, показао као врло ефикасно средство и против стршљена).
Ја дограбих хитро спреј из висећег дела, провирих кроз врата, па тек потом изађох, све зверајући увис, како бих утврдила које ми је место најподесније за напад, односно одбрану. Привукох пластичну столицу и попех се на њу, како бих непријатељу била ближа, те да би ми стрељачке способности имале више ефекта. Чекај да се умири, упозори ме мајка. Ма тај се неће смирити... док неког не уједе. Нанишаних, стиснух боцу и почех да прскам (десетак центиметара ниже, можда чак у погрешном правцу, па одмах потом, вриштећи (од страха да ће стршљен искористити предност због моје омашке), нанишаних како треба. Али се он, као и његов рођак вечерас, одмах узнемири и разлете (свакако у потрази за метом, у коју би зарио своју жаоку). Како нисам имала кад да пратим његово кретање (а не знам хоће ли мајци под сукњу или мени у мајицу - ко да сам знала, непосредно пре окршаја бејах сукњицу заменила тренерком), ја вриснух, потпуно спонтано и поскочих са столице, не бих ли утекла. Али столица се и сама препала, поскочи заједно са мном, услед чега ми се нога заглави у бочном делу и обе, ко успорен снимак почесмо да падамо ка улазним вратима.
Стрина која је седела тик уз врата, не колебавши се и несебично, скочи да ми сачува живу главу, да ме заштити од незгодног ударца (ионако сам "ударена", не би ваљало да претрпим нови потрес), због чега је потом кашљала наредних пола сата. Наиме, успаничена, у грчу, ја нисам испустила, чвсто стиснуто, дугме на боци са спрејом, те, строваљујући се, наставих и да вриштим и да прскам - све стрини у уста. /И сад се, с ове временске дистанце и већ напола спуштених очних капака, чудим: нисам ни знала да могу да вриштим онако пискаво, нежно, женски... готово као да вапим за помоћи неког снажног мушкарца (а опет знам да се не бих ма ком у наручје бацила и да би се одабрани, тако изненађен, пода мном срушио ко ова, горепоменута, бела пластична столица)./
Штитећи мој живот, стрина умало да изгуби свој. Кад је стршљен већ био на другој обали Стикса, престаде и моја вриска. Угледавши га, мајка га млатнула метлом, колико да га ошамути, а он се, иако љутит, срушио на сто... Чекај, сад ми се помешале слике: тако је умро онај петходни, овај је ваљда скапао на поду, нисам сигурна и не могу да тврдим (али ће му на умрлици свакако бити убележен данашњи датум).
И баш у том кључном драмском тренутку, на капији се појавише две сестре и једна тетка, која ми је први пут у кућу крочила, и то тек пошто су је сестре убедиле да је безбедна. Наишле усред комедије!
А јадна стрина умало да буде колатерална штета.
Нема коментара:
Постави коментар