Иако сам првог дана закључила и изјавила да се ниједног раног јутра не бих усудила (иако то особито волим) да одем сама до плаже (када до ње целим путем само стене и шипражје), изненадила сам саму себе. Пробудила се у пола шест, спремила до шест и двадесет пет (килавим, килавим, рекли би други, а ја: све лагано и натенане), те кренула (све са торбом пуном свега што може да ми затреба) ка Плавим хоризонтима. Сва срећа да се код последње куће преда мном појави нека жена, очито с истим циљем, па тако на путу не бејах сама, иначе би ми се ноге одсекле. Већ неколико метара даље беше насред пута неки комби, можда покварен, а можда и не. Углавном, крај комбија бејаху три мушкарца, од којих један, тихо и тобоже тек онако, поче да звиждуће.
На плажи је већ било подоста људи и стално пристизаху ранораниоци и љубитељи шетњи укај воде. Док сам газила по плићаку, узгред сам скупљала шкољкице (да направим неки рам за слике каним). Кад их је већ тушта и тма и тако су видљиве и доступне, штета да их не покупим. Приметих неколико погледа (као и осталих дана, с вечери, док сама шетах кроз воду; увек има залудних очију што више маре за разголићена људска тела но за друге природне лепоте - џаба пљуска море, џаба зрикавци зричу...). Верујем да је супљање шкољкица (за шта небројено пута морадох добро да се сагнем - иако сам пазила да то чиним што дискретније и незанимљивије, да не инспиришем манијаке изваљене на песку) особито ишло на руку воајерима. Међу неколицином шетача кроз воду приметих једног брадатог чилагера, како ми се, иако му широко море, безобразно примиче, труди да нам се путеви укрсте, и отворено зури у мене (видех то испод ока, увек на опрезу), док се ја једнако трудим да га заобиђем у широком луку. Увек добро пазим да ми се поглед с ма ким не сусретне, јер многи само то чекају и доживљавају као одобрење да приступе ближе.
Кад касније седох на песак, да уживам у погледу на море и у сопственим мислима, чича (застрашујућ већ самим тим, и да занемаримо дугу седу брадурину и косу) појави се из воде и видех да иде право на мене. Шта ће сад овај (кад места колико волиш, плажа још празна), упитах се, и моментално истурих бодље. Ево ти једна комплет, рече, пруживши ми руку, видим да скупљаш шкољке. Молим? Не, не, нее, намргођено и оштро одбих (доживевши сместа благи напад панике и срџбу што се неко усудио да наруши мој мир, да провали у мој интимни простор), кад схватих шта ми говори. Он ће да ми да комплет (уосталом, нећу да их једем)! Шта њега брига шта ја скупљам и фали ли ми који модел, облик, боја... Што мени фали, ја ћу да набавим.
Беше то неки локални згубидан и жалосни ловац на бар неколико изнуђених тренутака пажње усамљених туристкиња (као да ико од нас има времена за бацање; и речи су драгоцености које на ма ког не расипам), јер потом чух иза себе како се момак крај замрзивача са соковима спрда с њим и његовим неуспехом (што заслужује свако ко не види границе, о које ће да се саплете, покуша ли да их прекорачи).
На плажи је већ било подоста људи и стално пристизаху ранораниоци и љубитељи шетњи укај воде. Док сам газила по плићаку, узгред сам скупљала шкољкице (да направим неки рам за слике каним). Кад их је већ тушта и тма и тако су видљиве и доступне, штета да их не покупим. Приметих неколико погледа (као и осталих дана, с вечери, док сама шетах кроз воду; увек има залудних очију што више маре за разголићена људска тела но за друге природне лепоте - џаба пљуска море, џаба зрикавци зричу...). Верујем да је супљање шкољкица (за шта небројено пута морадох добро да се сагнем - иако сам пазила да то чиним што дискретније и незанимљивије, да не инспиришем манијаке изваљене на песку) особито ишло на руку воајерима. Међу неколицином шетача кроз воду приметих једног брадатог чилагера, како ми се, иако му широко море, безобразно примиче, труди да нам се путеви укрсте, и отворено зури у мене (видех то испод ока, увек на опрезу), док се ја једнако трудим да га заобиђем у широком луку. Увек добро пазим да ми се поглед с ма ким не сусретне, јер многи само то чекају и доживљавају као одобрење да приступе ближе.
Кад касније седох на песак, да уживам у погледу на море и у сопственим мислима, чича (застрашујућ већ самим тим, и да занемаримо дугу седу брадурину и косу) појави се из воде и видех да иде право на мене. Шта ће сад овај (кад места колико волиш, плажа још празна), упитах се, и моментално истурих бодље. Ево ти једна комплет, рече, пруживши ми руку, видим да скупљаш шкољке. Молим? Не, не, нее, намргођено и оштро одбих (доживевши сместа благи напад панике и срџбу што се неко усудио да наруши мој мир, да провали у мој интимни простор), кад схватих шта ми говори. Он ће да ми да комплет (уосталом, нећу да их једем)! Шта њега брига шта ја скупљам и фали ли ми који модел, облик, боја... Што мени фали, ја ћу да набавим.
Беше то неки локални згубидан и жалосни ловац на бар неколико изнуђених тренутака пажње усамљених туристкиња (као да ико од нас има времена за бацање; и речи су драгоцености које на ма ког не расипам), јер потом чух иза себе како се момак крај замрзивача са соковима спрда с њим и његовим неуспехом (што заслужује свако ко не види границе, о које ће да се саплете, покуша ли да их прекорачи).
Нема коментара:
Постави коментар