Кад сам одмакла кревет (у намери да почистим под), спазила сам два омота. За онај од бананице, помислих, можда сам лично одговорна. Али омот од "најлепших жеља" овде је (тискајући се у лаптоп)затурио неко од мојих сестрића.
Но, трен потом метла утврди да то није омот од бананице - то је БАНАНИЦА, неначета. Силно би ме то обрадовало, само да недавно већ нисам појела једну такву, а засигурно знам да се у висећем делу налазе још две уз "најлепше жељице" (једну сам такође малопре појела, знајући да ће тата ускоро донети нове и надајући се да ће ми сестричине утолико лакше опростити).
То си ти бацила, рече моја мајка. А не, ја бананице не бацам - ја их ЈЕДЕМ. Узела си, па заборавила и испала ти, каже она. Ја кад узмем, знам зашто сам узела, нема шансе да је заборавим и забаталим.
Чудни су путеви божији, а ти што воде испод мог кревета, кад размакнеш паучину, нарочито знају да буду занимљиви и сласни.