Ја се бејах опружила под бресквом и донекле увила у ћебе, јер беше вече и беше прохладно, након скорашње кише. А сестра је с мајком седела под јеловином и млатила (с пола снаге, зна она и боље да замахне) празну сламу. Наједном ме зовну (те се ја стрмекнух из царства духовног), да ми скрене пажњу на девојку што је шетала пред нашим двориштем, буљећи у свој мобилни телефон (што та жена, сестра мислим, зна да ме замлаћује небитним стварима). Те начини два корака горе, те се исто толико врати доле, те десно, те лево... Онако мутњикавог погледа и помућене свести, гледах онамо куд ми сестра показиваше, али никако не успевајући да разумем шта хоће од мене (зашто ме отрже доколици и тешким мислима). Краде ти интернет, рече ми сестра (искежена, не без задовољства), јер ја баш ни иначе не капирам (баналности) најбрже, а поготово тако поспана (шта мислите да сам радила на ћебету - дремала... и мислила, и сањала - све то ја ђутуре).
Иди искључи интернет! Што да искључим, нисам разумевала ја. Па краде ти, што она не плаћа хиљаду и петсто динара? Аман, није ми интернет сапун, да се истопи. Не може да ми нашкоди. Кад има за мене, нек има и за друге (нисам ја себична; подељена срећа двоструко је већа). Девојче у врућим панталоницама (с неком шаром одостраг, крем боје, као да је флека на задњици - чудна ли је ова масовна, улична, ниска, јефтина, како год се звала, мода) шета и куцка, вероватно по Фејсбуку.
Искључи интернет, навалила моја сестра, искључи интернет, поручио мој сестрић (што је кроз прозор такође опазио шта се збива) искључи интернет, навалила и тетка... (Боже, какви садисти у мојим рођацима чуче!) А ја не одступам од својих хуманистичких принципа ни за нокат (кад мени не шкоди, а другоме годи - што да се буним?).
Сестра је то најпосле лично учинила (увидевши да ја не каним такво злодело да изведем). Не беше јој тешко да дигне дупе са столице и да се успентра уз степенице, како би несрећној пролазници одузела особито задовољство. /Ко није пробао - тај не зна шта је пропустио; да је моја сестра имала прилике да искуси опојност духовите и мудре (то иде једно с другим) писане речи (добро, ја сад из личног искуства, и не с Фејсбука, зборим - ова мала сигурно за тако нешто нема ни предиспозиције ни афинитета; можда ако којој другарици, ружној ко гроб, под слику остави коментар да је најлепша или мачка, евентуално ономатопеју мјаукања; ако је посреди чет с каквим бубуљичавим клинцем, довољно је да јој удели пола комплимента и обори је с ногу), бар би двапут размислила пре но што ишчупа кабл из штекера.
Што си искључила, упитах је, кад девојчица, након пола сата ненадане среће, десетак минута још узалуд облећући око наше куће, напокон (вероватно ојађена) крете, ногу пред ногу, узбрдо надајући се да ће опет сигнал уловити. (Не зна она какву ја родбину имам, могла је ту читаву ноћ залуд да одстоји.)
Ама што сте такви? Па можда сте јој управо прекинули чет на Фејсу, можда се с неким дописивала, била усред важног разговора (шта ако на мобилном нема кредита, па не може да пошаље СМС?)... Можда код куће нема интернет. А ви јој (ко директно, а ко вербалном подршком) то мало радости ускратиле. (Све сам то, саосећајући с дисконектованим стоврењем, сасула сестрама у лице, од чега ми сестре не осташе нимало гануте.)
Па ти знаш како је то (иста си таква дангуба), подбодоше ме. Јесте, знам, и не желим ником такве муке. Зар једна од главних божијих заповести не гласи управо тако: не чини другоме што не желиш себи?! Па где ће вам душа, људи?!
Иди искључи интернет! Што да искључим, нисам разумевала ја. Па краде ти, што она не плаћа хиљаду и петсто динара? Аман, није ми интернет сапун, да се истопи. Не може да ми нашкоди. Кад има за мене, нек има и за друге (нисам ја себична; подељена срећа двоструко је већа). Девојче у врућим панталоницама (с неком шаром одостраг, крем боје, као да је флека на задњици - чудна ли је ова масовна, улична, ниска, јефтина, како год се звала, мода) шета и куцка, вероватно по Фејсбуку.
Искључи интернет, навалила моја сестра, искључи интернет, поручио мој сестрић (што је кроз прозор такође опазио шта се збива) искључи интернет, навалила и тетка... (Боже, какви садисти у мојим рођацима чуче!) А ја не одступам од својих хуманистичких принципа ни за нокат (кад мени не шкоди, а другоме годи - што да се буним?).
Сестра је то најпосле лично учинила (увидевши да ја не каним такво злодело да изведем). Не беше јој тешко да дигне дупе са столице и да се успентра уз степенице, како би несрећној пролазници одузела особито задовољство. /Ко није пробао - тај не зна шта је пропустио; да је моја сестра имала прилике да искуси опојност духовите и мудре (то иде једно с другим) писане речи (добро, ја сад из личног искуства, и не с Фејсбука, зборим - ова мала сигурно за тако нешто нема ни предиспозиције ни афинитета; можда ако којој другарици, ружној ко гроб, под слику остави коментар да је најлепша или мачка, евентуално ономатопеју мјаукања; ако је посреди чет с каквим бубуљичавим клинцем, довољно је да јој удели пола комплимента и обори је с ногу), бар би двапут размислила пре но што ишчупа кабл из штекера.
Што си искључила, упитах је, кад девојчица, након пола сата ненадане среће, десетак минута још узалуд облећући око наше куће, напокон (вероватно ојађена) крете, ногу пред ногу, узбрдо надајући се да ће опет сигнал уловити. (Не зна она какву ја родбину имам, могла је ту читаву ноћ залуд да одстоји.)
Ама што сте такви? Па можда сте јој управо прекинули чет на Фејсу, можда се с неким дописивала, била усред важног разговора (шта ако на мобилном нема кредита, па не може да пошаље СМС?)... Можда код куће нема интернет. А ви јој (ко директно, а ко вербалном подршком) то мало радости ускратиле. (Све сам то, саосећајући с дисконектованим стоврењем, сасула сестрама у лице, од чега ми сестре не осташе нимало гануте.)
Па ти знаш како је то (иста си таква дангуба), подбодоше ме. Јесте, знам, и не желим ником такве муке. Зар једна од главних божијих заповести не гласи управо тако: не чини другоме што не желиш себи?! Па где ће вам душа, људи?!
Нема коментара:
Постави коментар