Истина је, волим да се огледам (јер су ми огледала још прилично наклоњена). И истина је, волим да се дотерујем за плажу (где се сви скидају, малтене до голе коже, ја волим да се одевам; није ми циљ да тако привлачим пажњу, али се погледи ипак лепе за мене - шта ћу кад штрчим). Кад ћу ако сада нећу?
Док бејасмо на мору, кад год сам пред огледало стала (да се видим с левог бока, па са десног, па одостраг, да плетем кике, везујем репиће, качим минђуше...), зет би ме с трасе спазио, зет би се однекуд појавио и, нарочито кад је требало похитати (ко да ће нам море и околни градови побећи), превртао очима, цоктао устима или пак вербално исказивао неверицу (ОПЕТ се огледаш, не мооогу да верујем, ти нииси нормалнаа...). Одакле год наиђем, ја крај врата купатила не могу да прођем ко крај турског гробља. Застанем, пропнем се на прсте: да видим како ми стоји коса (прстима је малчице дотерам), да видим како ми стоји мајица, како ми стоји хаљина...
И баш сваки пут кад кроз отворена врата купатила у пролазу, макар и овлаш, бацим поглед на огледалце, зет ме спази са терасе. /А не зна он, не види да огледало није само огледало, и није равнодушно и непристрасно - усхићено је јер ме гледа очима Једнога и стога му ја тако често и радосно хрлим./
Да л' да понесемо то огледало (пред којим сам се окретала) кући, упита заједљиво дан пред повратак, док сам се ко зна који пут огледала. А шта ће ми, насмејах се (брига мене шта он мисли), кад кроз кућу од огледала не могу да прођем (а да се не погледам).
Након купања у мору, ја сваки пут накачим минђуше (које се обавезно слажу с купаћим костимом, навучем неку сукњицу, па тако парадирам по песку), а сестра ми се руга: па сви ће знати да си се монтирала, да се ниси тако купала... Нека знају, и није ми била намера да кријем и обмањујем, већ да уживам... у мору, песку, сунцу, боровима, зрикавцима... и у самој себи.
Док бејасмо на мору, кад год сам пред огледало стала (да се видим с левог бока, па са десног, па одостраг, да плетем кике, везујем репиће, качим минђуше...), зет би ме с трасе спазио, зет би се однекуд појавио и, нарочито кад је требало похитати (ко да ће нам море и околни градови побећи), превртао очима, цоктао устима или пак вербално исказивао неверицу (ОПЕТ се огледаш, не мооогу да верујем, ти нииси нормалнаа...). Одакле год наиђем, ја крај врата купатила не могу да прођем ко крај турског гробља. Застанем, пропнем се на прсте: да видим како ми стоји коса (прстима је малчице дотерам), да видим како ми стоји мајица, како ми стоји хаљина...
И баш сваки пут кад кроз отворена врата купатила у пролазу, макар и овлаш, бацим поглед на огледалце, зет ме спази са терасе. /А не зна он, не види да огледало није само огледало, и није равнодушно и непристрасно - усхићено је јер ме гледа очима Једнога и стога му ја тако често и радосно хрлим./
Да л' да понесемо то огледало (пред којим сам се окретала) кући, упита заједљиво дан пред повратак, док сам се ко зна који пут огледала. А шта ће ми, насмејах се (брига мене шта он мисли), кад кроз кућу од огледала не могу да прођем (а да се не погледам).
Након купања у мору, ја сваки пут накачим минђуше (које се обавезно слажу с купаћим костимом, навучем неку сукњицу, па тако парадирам по песку), а сестра ми се руга: па сви ће знати да си се монтирала, да се ниси тако купала... Нека знају, и није ми била намера да кријем и обмањујем, већ да уживам... у мору, песку, сунцу, боровима, зрикавцима... и у самој себи.
Огледалце, огледалце моје, кажи на плажи најлепша ко је?!
Нема коментара:
Постави коментар