Изашавши из воде похрлила сам у хлад, али се испоставило да ми то уопште није паметно, односно прилично је нугодно. Увијена у пешкир, одшетах до апарата с играчкама, камо ме сестра упутила да се просушим (а сунце једва дочекало прилику да ме зграби за рамена).
И док ту стајах мотрећи има ли шансе да се Маша ускоро докопа још које играчке, појави се једна девојчица. Гледа она мене, без устручавања, не марећи за бонтон, гледам ја њу, исто тако. Ћао, рече, пошто ме добро одмери. Како се зовеш, упитах и ја, да допринесем развоју догађаја. Милица, рече она, и имам четири године (то нисам ни питала, али Милица воли да се зна). 

А како се ти зовеш, упита одмах потом она мене. Тако и тако, рекох (јаоо, само да ме не пита оно). А колико ТИ имаш година (испуни се моја претпоставка - од чега стрепиш, то те и снађе). Три и по (добро, не баш, али пет, тако повремено тврде неки чланови моје фамилије), могла сам да кажем. /Милице, прегорећеш на сунцу док сачекаш да чујеш ту цифру!/ Овај, можда за тај број још ниси ни чула (још бројиш на прсте, руку би ти зафалило), нећу да те збуњујем и запрепашћујем. 
Ако хоћеш, хајде да се играмо ко људи. Мани се тих конвенционалних питања; човек је млад онолико колико се младим осећа (само кријем, да ми не навуку пелене).