Najpre smo brali žireve, koji će nam trebati za božićne dekoracije. Onda smo s baba Milinom obrali tri vrste kukuruza kokičara. Ne samo da je to za nas bila neobična zabava, no smo našli i repromaterijal za svoja umetnička dela. Od kukuruzne šuške Ignjat je za devojčicu koju je nacrtao napravio suknju, a od svile je dobila dugu plavu kosu. Ali smo pre toga konačno (odavno to planiramo) sredili autobusku stanicu nadomak kuće. Jedna kofa vode, dve metle, četriri krpe i osam ruku začas čudo načiniše. Počistismo rizlu, lišće i prašinu s betona. Oprasmo i klupu, na kojoj se duže od godinu taložila prašina, a vremešni putnici čežnjivo su u nju gledali. Sad opet može da sedne ko želi. (Misleći da su za neurednost stanice krivi nepoznati počinioci, Ignjat je želeo da ostavimo i poruku: "Ako opet budete isprljali, onda ćete vi to da sređujete!")
Na kraju nam je baba Žica iskokala kokice (Maša nije htela da kupimo gotove, već da nam ove budu sveže i tople), koje smo samo probali, pa ostavili do početka utakmice. Poređali smo se na krevet, s činijama kokica i kikirikija. Zvezda je posle izgubila. Neki su onda pucali od besa, dok im tetka nije objasnila da to nije sportski. Šta rade protivnički igrači nakon utakmice, bez obzira na rezultat? Bace pet, doseti se Ignjat. Eto, ne mrze se, ne psuju, ne svađaju. Naprotiv, razgovaraju, druže se, bez obzira što su im drukči dresovi. Danas pobedi jedan, sutra drugi, to je samo sport.
Na kraju je Maša izjavila: "Hvala ti što si organizovala (a stvarno sam se potrudila) ovaj dan!" "I za to", osmehujući se, upre prstom u moje čelo, na kojem je ostala mrlja od akrilne tirkiz boje.
Ko će pored troje dece i toliko aktivnosti da vodi računa o besprekornoj čistoći. Ko sestriće hoće da zabavi i da skupa sa njima uživa, nema kada ni da se ogleda, a kamoli još da se umiva.
