Поремећај сна од којег већ годинама патим узрокују моје рођене сестре... рађајући децу... која ме онда поваздан буде ( у недоба, чак и у осам ујутру)... да цртамо (лажем, а очи не отварам, да не знам где су моји маркери), да гледамо цртани,  да укључимо лаптоп (узалуд, нема интернета кад нестане струје, као јутрос... а и нећу да отварам очи), да им правим попару (не знам, баба ће кад се врати), да их облачим, да... Доста више, достааа, хоћу да спааавам; молим да се законом забрани деци да ране, ако тетка (добровољно) у зору не устане! ;)

Ољуштила баба Игњату поморанџу и раздвојене му кришке ставила у тањирић. Како ја узех кришкицу да му је принесем до уста, баба скочи: скини му то бело!
Аман, жено, то бело није отров и неће да му провали црева. Мора да научи да у животу није све наранџасто (мед и млеко), мора се некад можда и загрцнути белим. Неће му нико стално микроскопски чистити поморанџе, жвакати храну и уклањати каменчиће испред ногу, да се дете не саплете и озледи колена.

Рибарске чизме

Девојка што се преда мном пела уз улицу имала је чизме преко колена. Мој је утисак (а можда се варам) да чизме преко колена носе само риболовци и к...жене лабавог морала (не дај боже да моја сестра негде у ормару, и на сликама из младости, има овај модел - откинуће ми главу). Готово сам сигурна да уз рибарске чизме (сем ако пецате, рибу искључиво) обавезно иду очи из којих вири... онај неваљалац (да не кажем сПадало, пу-пу).

Ја то не бих обула при чистој свести и здравој памети. А и да, којим случајем, полудим, сва срећа да су ми ноге криве (ето, и кад се нешто чини као мана, боље промисли још једном) - те ми чизме не би пасовале (тешко чизмама на кривим ногама, нарочито ако до кука досежу).

Кухињски трач

Пре неки дан Маша затече мајку и бабу како су се по кухињи разлетеле: једна качи завесу, друга брише прозор, једна затеже кревет, друга намешта столњак... Што сређујете кућу, упита их. Ваљда јој заличило на генералку, па помислила да су се жене посла латиле с неким посебним поводом.
И рекле јој да се ја удајем (канда немам паметнија посла, а оне немају бољи изговор; и ко да је нужно скинути прашину с мог девојачког статуса). Маша истог трена ступи у собу и (затекавши ме како намештам кревет - не спадам баш у пожељне потенцијалне снајке - знам да (не) устанем и око подне), упита ме, збуњена погледа (и вероватно забринута): стварно? Ма лупају, зар си им поверовала, пожурих да умирим сестричину демантујући трач из кухиње. (Маторо се куче не учи да лаје; где ће тетка под старе дане да ти се удаје?!)
Нисам, просто одахну Маша (и приђе лаптопу, који на обе делује као магнет), него сам хтела да се на њих наљутиш (зачас се она снађе... да не призна како јој је срце сишло у пете - па не налази тетке на дрвету дете).

Поноћ се примакла на корак, а ја тек тад стигох да оперем зубе. И док сам истискивала пасту на четкицу, као и касније, док сам се чешљала, ја певах тихо: ниијее хтјелаа, ниије хтјеелаа моје пјесме, моју љубаав, моја дјеелаа (луде ли жене), ниијее хтјелаа рууке мооје (о, будале, како би те руке пред њом горе размицале)...
Таман кад се ја примакох вратима, не престајући да певам (све због оног Накси радија, који сам ноћас слушала), у намери да из купатила изађем, врата се лагаааано примакоше мени. Видех да пред њима стоји мајка (чупава и поспана), али у исти мах готово престрављено скочих (њена слаба бешика умало живота да ме кошта).
Па ти, жено, ниси нормална, шта се шуњаш у глуво доба (и кад је сијалица у ходнику прегорела)... ко неки... вампир!

Бела недеља (против Ноћи вештица)

Два дана ми смо, онако с ногу, спремали и изводили представе. Кад би нам пошло за руком (да довучемо рођаке из кухиње), имали смо и публику. Увече беше премијера приче "Мачак и петао", а ујутру смо већ изводили "Крокодокодила". Како смо увече дискутовали о маскама које треба да направимо, наједном ми сину. Хееј, обратих се сестри, која већ беше склопила очи у кревету, кад је Бела недеља? Па ја мислим да је данас почела, рече она. Миа, иди питај бабу (која се такође увукла у свој кревет). Даа, како је то згодно испало да је Бела недеља, нерадни дани и сви сестрићи код мене. Ујутру ћемо се маскирати, ти Машо у циганку гатару, Миа у баку, а Матија у деку (није баш инвентивно, али немамо ни много времена на располагању да креирамо богзна какве костиме). Дааа, одушевише се они (њима је ионако свеједно шта ће бити, само да је забавно).
Не беше нимало лако све извести. Морала сам да маскирам сву децу, а и себе. Пошто не могу да иду без пратиоца, с њима је, да се не разликује пуно, ишла и Пипи Дуга Чарапа. Дединих бркова и Пипиних пегица не би ни било да се Миа не досети да покваси браон бојицу (ето, кад немам шминке, а добро би ми дошао крејон).
Маши и Мији навукох неке своје сукње. За улогу бабе узесмо неки прслук приде, мараму... Наочаре без стакла не нађосмо, а од прабабиних с диоптријом Миу су болеле очи, па смо их одбацили. Дедица је носио шешир свог прадеде и брчиће од бојице. А Циганка дугу коврџаву зелену косу и плави турбан. (Како беше гатара, имала је и пригодан текст: госпоЏо, госпоЏо, да ти гледам у длан... И свакој је рекла да има лепог мужа...) Кловнић мали имао је наранџасту коврџаву косу и вазда беше у мојим рукама, од чега сад имам упалу мишића. 

Уопште нам ово није било лоше. Већ након треће куће, Циганка се једва кретала - корпа јој беше пуна до пола. Лепо смо сељане забавили и насмејали. Игњат је ћутке уживао, и повремено би тек дрекнуо А (тако он све каже: и да је гладан, и да је жедан, и да му се нешто свиђа, и да неког дозива...).

Након треће куће, а кад смо се својој примакли, Матија је одустао: не могу виСе! Досадило човеку, а и тешко поднео сат времена растављености од лаптопа, па смо га с истим у крилу затекли по повратку. Ми обишли још три куће. Стрина (моја, а њихова баба) изнела пред нас ванглу са салчићима. И док је с ванглом и Игњатом у рукама пред мојим апаратом позирала, Игњат је рукама по салчићима муљао, покушавајући безуспешно (рукав од јакне му беше подугачак) да се бар једног докопа.
Код ујне се затекосмо у време ручка, па се деца, огладнела, раскомотише и седоше за астал. А онда још једна посета, па трк кући. 
Након нашег похода, пола села остаде без јаја (обичај је од давнина да се маскирана деца њиме дарују), а ми смо могли да замутимо патишпањ од двадесет комада (само је једно Игњат згњечио)!

Мало-мало, па ме неко од укућана, слуђен мојом самосвојношћу, упита (само зато што ми се ставови драстично разликују од ставова већине): ШТА је теби?! И ја бих могла питањем да узвратим: а, ви, од које болести болујете?!

Крпењача

Триста сам послова обавила, па око поноћи узех и да правим крпењачу. Не, не треба ми то за децу. Ја чак децу и немам. То ми је домаћи. Машин домаћи. Није било доста што сам данас изрекла идеју, није било доста што сам из ормара извукла две зелено-наранџасте чарапе и приложила...
Најпре сам у једну чарапу ставила другу и смотала их у лопту, те је хитнула у правцу сестре (а она је спремно дочекала). Кад је показа Маши, она се, одвративпи поглед од лаптопа, изненади: какоо? Их, па ми то правимо сваки пут кад скидамо чарапе са жице! Потом, кад је прође први занос, Маша рече: а могле сте мало лепше! Е, Машо, то је крпењача, лопта од крпе, не од коже (и мој ручни рад, а не фабрички). Деца која су се некад њоме играла нису могла да изољевају (и да грабе са полица скупоцене лутке). Односно, могла су (само нису била тако научена), али џаба.
Крпењача, онако у примитивном облику (сестра је планирала да је доради) откотрљала се под ормарић у ходнику. Сестри беше тешко да се сагне, а ја заборавила. И тако је испало да сам лопту ипак морала да сашијем ја. Око поноћи, кад све друго завршим.

Отворих врата регала и извзкох неке кесе у којима су силне крпице, остаци од мојих сукњица и блузица. Али како ми беше тешко да нађем чиме лопту да попуним. Од сваког парченцета ја бих, мислим, могла нешто да сашијем... углавном за лутке својих сестричина (то дуго већ планирам; у нижим разредима основне школе ја сам сама шила својим луткама). Све мени треба и све би за нешто могло да се искористи, а ормари пуцају (и пуца ми глава кад не знам ни шта ни где имам, а треба ми нешто одређено). Једва, и богами добро, напуних ону чарапу и фино обликовах, па проших на неколико места.
Онда крпењачу ставих на ормар у ходнику, да је ујутру с врата спазе. Па нека се после у вртићу њоме добацују.

Прође ли и вама дан док пљеснете дланом о длан?!

Није прошао рок

Одлучено је да Миа остане у кући и ради домаћи, а Матија и ја да одемо до продавнице по слаткише. Одлучено је и које слаткише да узмемо: неке наполитанке с укусом поморанџе и штрудлице медела. Наравно, узели смо само наполитанке, а уз њих још штошта непланирано (ни Матија није планирао док није спазио). Штрудлице бејаху само једне и то мање. Нешто ме наведе да погледам рок, а он прохујао у октобру. Вратих их на полицу, рекавши Матији:  ово нећемо, прошао рок. Добро, рече он, нимало не марећи. Он је већ закибицовао слани кекс тук. Онда посегну и за неким глупим тврдим бомбонама. Нећемо то, то се прави од бубе, рекох. Ниије тоо од бубе, побуни се мој сестрић. /Рекла сам им, што сам на интернету прочитала, да се гумене бомбоне (као и много воће и поврће) премазују изметом неке бубе; а све ти је то, Матијице, исто срање (инсекатско) - друго паковање./ Доб'о, попусти потом и узе лешник карамеле (е, то може, и тетка да се ослади) и неке кроасанчиће са сличицом (није толико ни важно шта ће узети, само да буде пуна корпа)... Списак је могао и да се настави, али није (ипак ми је сестрић скроман).
Кад се нађосмо на друму, он рече како ћемо следећи пут купити штрудлице и чоколино. А мени се чини, рекох, тек онако, да тај чоколино и није баш здрав (као да су нам ови остали слаткиши "здрави"). Ниијее, скочи ко опарен Матија, здрав је, НИЈЕ п'ошо рок! /Е, мој Матија, кад би свуд писало шта је и како је... А ако и пише, не можеш га прочитати, таман да си соколов потомак - ситно да бог сачува)./

На млађима ручке од колица

Дрва су вечерас настругана и требало их је сместити у подрум, на сигурно (док не падне снег... у децембру; чим сам купила "ескимске" чизме, знала сам да га више неће бити ни за лек, а камоли за санке или снешка).
Како на млађима свет остаје (а од свих укућана мени су Суђаје најпосле судбину прорекле... проклете биле, ко да су ме из дна душе мрзеле, вала су ми добро сместиле), рекох да ћу ја то обавити (пре но што се мајци заврши омиљена серија, Зехра).
Мрзело ме да тражим рукавице, па сам голим рукама грабила ћутуке и гурала колица (шта је за мене три-четири метра и три ара дворишта да пређем). Изгурала сам петнаестак колица (једна мање-више). И то очас посла, ни за пола сата. Ја кад се каквог посла латим, не знам да станем.
Кад уђох у кућу (с душом у носу), отац добаци из кухиње: ти сутра не устаде! Јок, ти ћеш, имам посла (којекаквог... а ћорава су ми целог живота изгледа на врху листе приоритета, и канда за друга не остаје времена)...
Узми један кекс, рече мајка, уморила си се. Е, хвала ти, ни једну ми љуту ниси наточила, а камоли палачинке испекла (знам ја како је ред да се почасте надничари). Имаш ти вишњевачу у соби, одговори она, и додаде: КОЛИКО си већ попила (јесте, двеста милилитара од Божића; пијем кад год немам ничег слатког да поједем; а и сестричина старија, кад год дође, воли да лизне - крв није вода)!
Нешто касније и сама осетих како ме руке већ болуцкају (још откако сам јуче сат-два на њима носила сестрића). И наравно, пожалих се родитељима: ако сутра не будем могла да држим оловку... и леђа, има да ми платите одштету! Па ко те теро, рече мајка, навалила, а не диже ништа теже од кашике! Ма немој, а кад преносим лаптоп из једног угла у други (и кутлачом из шерпе захватам чорбу)?!

Правда за најстарију децу

Сестра и зет се спремише да иду кући. Зет у наручје узе Игњата, а Маша остаде да пред њим стоји увис пружених руку. Не, одби отац да је понесе до кола (у, претргао би се, мала му леђа), ја сам узео ово дете што је мало и што не хода. Неће да носи "маторо".
Чекај, Машо, да обучем јакну, ја ћу да те носим... до осмог разреда бар; ма има да пузим и да те носим. Највише сам мрзела, рекох, упртивши сестричину на леђа, кад је мој отац носио моју млађу сестру на раменима, а ја сам крај њих морала да ходам (и завидљиво гледам, нарочито кад преваљујемо ооогромно брдо до дедине куће) ... и што су ме, родитељи ређе, а родбина редовно, звали "она матора". Ко, бре, матор, п.... вам м.......?!

Ко тражи веће изгуби из вреће

Деца се поваздан око којечега, а нарочито око слаткиша, свађају. Али има довитљивих родитеља што очас томе стану на пут.
Десило се тако, у нека старија и сиромашнија времена, да су две девојчице добиле чоколадне бомбоне (из иностранства, па свакако финије и слађе, односно драгоценије). Јасно да се све морало делити на равне части. Али несрећа беше у томе што није могло да буде равно: десет једној, десет другој, а једна претиче.
Никако нису успевале да се договоре шта са том претеклом и непарном да раде, а ниједна није хтела да је се одрекне /у корист друге или ма кога). И ко зна докле би тај спор трајао (а и кад би се осладиле оним подељеним бомбонама), да мајци није пукао филм, те је (не изрекавши пре тога никакво упозорење) зграбила целу кутију с посластицама и бесно хитнула у шпорет (то беше укратко једна од важних животних лекција: ко тражи веће изгуби из вреће) .
Ево ја сам САД од тог ужасног призора занемела, баш као две девојчице, претпостављам, у том моменту. Што има окрутних (додуше делотворних) васпитних метода! /Отад се две сестре више никад нису посвађале због хране (а може бити и да су, из страха од мајке, бомбоне таманиле иза фотеље или у каквом другом скровитом куту)./
А луде ли жене! Каква штета и грехота! Па ја бих тако децу уразумљивала и поучавала само под условом да сам СИГУРНА да шпорет има дупло дно (па да бомбоне тобоже ћушнем тамо где их ватра неће таћи... али ја... кад деца поспе... ммм).

УМС школа за таленте рекламира се на телевизији. Чуо то Јова, па каже мами: да ме упишеш у школу за таленте... али кад будем имао таленaт!

Сут'а да устанес кад буде дан, а не да спавас дууго, заповеди ми вечерас Матија. Па што да не спавам, шта ћемо да радимо, упитах (јутрос су ме пробудили у осам, а тек што сам легла у пола два). Да иг'амо "Ласте, п'оласте", одговори озбиљно он (као да је планирао да пооремо њиву, па би ваљало поранити).

Има нешто што у чизми жуља

Тек негде око пола седам, а већ мора из куће да се креће. Док зет пали ауто, сестра и ја се шред улазним вратима обувамо. Гурнух ноге у леву гумену чизму, и она то без роптања прихвати. Но кад гурнух десну ногу, она се побуни: нешто је жууљаа! Боже, како се ова чарапа под прстима наборала, то се никад пре није догодило. Један тренутак сам премишљала да ли да трпим, а онда изух чизму и добро затегнух чарапу, да не буде на табану никаквих набора (осетљива сам горе од оне принцезе), и опет ногу турих унутра. Свашта, сад се чарапа, тако ми се чинило, згрчила на другом месту, негде испод малог прста. Скинух чизму још једном, извртох је и натресох. Ништа из ње не испаде. Е нема времена за детаљну истрагу, шта је - ту је. Ионако народ каже: и кад ти је све потаман (што мени никако није, да не буде забуне), стави камен у ципелу (ко зна зашто је то добро... можда за масажу)...
Одвезе нас зет до станице, сачекамо сестра и ја бус, па тако она оде на посао, а ја властитој (мислим родној) кући. Кад, после неких сат и по времена реших да чизме наново обујем и упутим се у престоницу, извртох их и натресох наново, за сваки случај. А из њих, на моје изненађење (стварно нисам очекивала ништа) испаде повелик (па седам-осам центиметара у дужину), а богами и подебео, лист.
Јаоо, види уљеза, та ти ли ми јутрос додија! Је ли ово твој лист, упитах мајку, меркајући цвеће по саксијама у ходнику (не бејах сигурна да ли је баш из чизме испао, можда се затекао на поду). Не, није, рече она, бацивши поглед овлаш (што беше сасвим довољно за идентификацију). Нека цвећка сестрине свекрве остала је окрњена.

Сретење и кућна хигијена

Једна се особа није ни лако ни брзо могла изборити с нередом (прашином и паучином) у мојој соби. Сва срећа да су ми сестре вредне (живе ватре) и даровите за те кућне послове (од мене никад чистачица неће бити... а тешко да ће бити и ма шта друго), па се данас размахале (и по соби, и по кујни, и по ходнику...).
Две сестре, две крпе, па брисању не беше краја. Напослетку једна ме посла да обришем врх ормара (можда страхује од напада вртоглавице, можда има окоштавање вратних пршљенова...), а друга ме, готово истовремено, позва у кухињу да избришем врх висећих елемената (не иде да се она, трудна, пропиње).
Док стајах на столици и превлачих механички крпом по прашини, зет ми (знајући какву љубав гајим према свим кућним пословима), не без злурадог задовољства, добаци: шта је, ухватиле те сестре да бришеш; има да запамтиш овај дан! Хее-хее (баш је смешно, мноогоо је смешно), ја се пркосно исцерих. Запамтићеш кад је био Видовдан, додаде он (ја можда хоћу, али ти тешко... ако до јуна не научиш). Сретење, подсети га друга свастика из собе. Да, Сретење, исправи се он, па додаде: шта се среће, она (тј. ја) и крпа (ха-ха-ха-ха-ха)?!
Тој досетки и сви остали се, мање-више, насмејаше, само ја једва приметно развукох усне (волим да се шалим на свој рачун, али не и да се смејем; волим да се самој себи ругам ја, али не и кад се други спрдају с мојом аверзијом према крпи и усисивачу...).

Младеж на (не)згодном месту

Не сећам се око чега се замајавах, док се моји сестрићи за мојим леђима на поду играху глувих телефона. У једном моменту до мене допре реченица која се од ува до ува преносила: да ЈА имам младеж на гуз... срамота ме да кажем.  Окренух се у неверици, али с осмехом, изненађена значајем који је моја личност односно... њена позамашна позадина  добила у дечјој игри. Ко вам је то рекао, упитах, кроз смешак (ко је могао, ко је знао, ваљда није, немогуће...). /Куку, фармерице ми вазда плитке и баш знају да се свуку... Кад чучнем, ако не пазим да су ми леђа уза зид, могу лако да се обрукам./ Тврдња је, признаше ми, потекла од Маше. Откуд то знаш, Машо, упитах, где си видела (ко да сам мало пута пред њом чучнула или клекнула). Је ли то истина, упита мене Миа. Откуд знам (па стварно, нисам сигурна, не бих смела да се кладим), рекох, не видим себе отпозади (окренем каткад леђа огледалу, искривим кичму, али није то најпрецизнији поглед)... нити сам кога за попис (телесних младежа) ангажовала.
/Потом у кухињи од сестре сазнадох да је Маша информацију о младежу на (не)згодном месту чула у серији "Мој рођак са села". Елем, Драганче је том изјавом компромитовао своју прију. Добро, па зар сам ја прија, обрецнух се. Сви се исклиберише./.
Баш ћу пробати да се огледам одострага. Оно имам тих младежа ко плеве: и по рукама, и по ногама, и по леђима, па... што да не буде и...? /У ствари, баш мислим да се један угнездио... али ваљда ми фармерице нису тако ниско пале./

Мало ми се повраћа од љубавних постова (у слици и речи) на Фејсбуку... А мало ми и намећу потребу за дефекацијом...

Сетила се преља кудеље

Дошла сам нешто после десет, али нисам имала намеру да излазим пре пет. Невоља беше што сам успут само једну проју пезалогајила. Рекох, нека, у кантини ћу нешто наћи. 

И читала, писала, писала, читала (узгред све бисквите појела), па ми црева закрчаше. Сиђох низа степенице и чудом се чудих колико празних места беше за столовима; шта је ово данас? Кад ја тамо - кантина не ради суботом (неинформисаност ће ми оставити негативне последице на желудац). Шта ћу, вратим се назад по ону једну банану, колико да утолим глад, па ћу седети докле издржим. Изашавши први пут, бејах утврдила да онај женски хор вежба у холу библиотеке, а не, како сам мислила у цркви (дивно звуче, али не паше музика онима који уче). И како коначно јасно разабрах песме, осмехнух се и наставих да уживам. Оотвоории мии, бело Ленчее, враатаанцаа, мори портинцааааа, да ти љубим, бело Ленчее уустаанцаа, рујна румеенаа... Нее моогуу тии, миилее пилее, даа стаанааам, да ти отвараааам, легналаа ми стаара мајка наа фуустаан, аај на фустаан...
Е, добро, лепо ми се душа разгалила (и чежња се за оним чега нема пробудила), па да се вратим послу. Читала, писала, читала... Занела се баш, ни главе не дижем. А кад је дигох у једном моменту... Момак у близини управо беше устао и спремао се да оде. Ја на трен пустих мозак на отаву и очи по читаоници. Гле како суботом студенти не воле да уче: сви столови с три места празни (а иначе дупке пуно већ у десет сати)... Гле, па и онај ред иза празан!... А и следећи! Аааа, тргох се и освртох унезверено на све стране: па цела читаоница (сабласно) празна (касније набројах свега четири особе)! Досетих се намах у чему је ствар и скочих ко опарена. Насумице грабих папире и свеске, фасциклу и перницу, те сам све ужурбано трпала у торбицу... као да би ме неко, не дај боже (сем ако би се у кантини ишчепркало штогод за јело), закључао унутра (па ваљда би неко прошетао међу столовима, па ваљда имају камере да виде је ли се когод у читању занео... па да га мотком истерају...).
Разуме се да је и бибиотекарка била на свом радном месту. Претпостављам да не излази пре но што сви корисници напусте своја места. Али обузела ме та фобија да могу остати затворена, сама самцита, у  непознатом простору (што је непознат и не би било тако страшно, кад би светло остало упаљено... у ствари, било би страшно, па то је идеална сцена за хорор - ко зна шта све може да се пришуња измеђ огромних и бројних полица с књигама). Журно изађох (немам кад да пишким, џаба ти било), раздужих се, па трк на гардеробу (о како застрашујућ призор: сви офингери празни). А тамо ме на пулту већ чекала моја јакна...
Ја кад читам, ја не знам за доста (а камоли за време). Сетила се преља кудеље уочи... суботе (кад библиотека ради до три). Увек ја тако, све хоћу да предем кад за то нема услова.

Осмех Турчина

Киша досадно сипи, а и захладнело (ако је судити по мојим погнутим раменима и ногама у гуменим чизмама - пробила зима кроз термо чарапе). Ушушкала сам се у омањој затвореној тезгици, на којој су врата остала одшкринута кад је другарица изашла да услужи муштерије.
Њих двојица (Турци, како начух...) бирају стаклене украсе на суседној тезги. Да будем искрена, помислила сам да су интимни пријатељи /да тако кажем; увек се у Кнезу забављам разгледајући мушкарце, махом странце, и увиђајући (такорећи непогрешиво) који су од њих у љубавној вези/.
Потом се један од њих посвети разгледању керамичких звона, а други (онај лепши и мужевнији) док чекаше да му се брош спакује, спази ме, преко рамена другарице, како  (све са зеленом капом и зеленим шалом око врата) седим у тезги те грицкам кокос чоколадицу. Виде ме на трен, па опет протури поглед (канда ме први пут није најбоље или довољно видео) и осмехну ми се топло. Осмехнух се и ја њему, исто тако, без речи. А зашто, немам појма. Ко зна да ли и он зна.
Углавном, не бих се кладила да сам на почетку добро проценила његово сексуално опредељење (или можда седи на две столице?).

Депресивна сам, рекох онако узгред (шта вреди о том иком да се прича). Брзо ће пролеће, пожури она (знајући како су ми некад тешко падали дани без сунца) да ме утеши и охрабри (не липши, магарче, до зелене траве... и жутих маслачака).
Е камо среће да сваку рану лечи пролеће! /Кад читав живот погрешним путем ходиш, ваљало би само поново да се родиш!/

Не узвијај обрвама (докле их не стањиш)

Кад ми летос, док сам чекала корекцију обрва, једна жена скрете пажњу на то да су сад модерне дебеле (помислих прво жене, па се збуних; мислим, видим да се све више помињу они плус сајз модели, и то је ОК, али ипак... да се дебљина форсира...), баш се зачудих (а не поколебах нимало, разуме се - па ја никад нисам била помодарка). Тек потом сам на све стране почела да виђам те обрве дебеле као прст (вррло су гадне, морам признати). Шта су ти жене: неко провали да је модерно дубити на трепавицама (вештачким дакако, из кинеске радње) и све до једне се поломе покушавајући то да изведу. Сад се све диче обрвама од којих се једва очи виде (али се многима сасвим лепо види да им ..... вири из очију).
И кад је (у она давна времена) народни певач величао "обрвице - морске пијавице" не верујем да су биле тако подгојене као данас (то мајка није могла да роди).
Ој, девојко, селен-велен, не узвијај ообрвамаа (живота ти, позлиће ми грдно), не задаји јад момцимаа (мученици шта ће с тим горостасним обрвама; кад их цура попреко погледа, мора бити да им се одсеку ноге... али од страха, не од сладострашћа)...

У сваком аутобусу, на видном или мање видном месту, постоји упозорење: у случају опасности разбити стакло.
Паметно је то неко смислио (ко би се тога иначе у зао час сетио?). А, извин'те, чиме да га разбије угрожени, ја се питам. Лактом? Ногом? Турпијом за нокте? Или кључевима?
Канда би ваљало да сем тог упозорења у сваком аутобусу стоји (злу не требало) и покоја мацола (бар под сваким другим седиштем). Иначе џаба одобрење за вандализам, кад не можеш то са својих десет прстију (чак ни ако их стиснеш у песницу). ;)

Пусти га кад је добар

Десило се већ неколико пута (не може бити случајност). Зет држи Игњата, ја наумим да бебу преузмем, а сестра се умеша: нека га кад је добар! Ја другом приликом покушам да узмем дете, а она опет исто: пусти га кад је добар! Дакле, ми остали треба дете да држимо само кад је неваљало и несносно!

Матија пре неки дан изгубио жваку у тепиху, рече његова мајка, с изразом неверице на лицу и с негодовањем наравно. Па онај тепих какав је, човек да посрне, не би га месец дана нашла.

Пссст

Ко никад није успављивао дете (нарочито нервозно, које се опире), док други седе у кухињи и торочу, тај не зна како је шапат громогласан. Сваки пут док ми је сестрић у наручју, полусклопљених очију и с устима из којих повремено дрекне у знак протеста, извивши истовремено трбушчић увис, а забацивши главу и рамена, ја помислим како би некима (који тад седе у просторији прекопута и коментаришу јучерашње догађаје) требало ишчупати гласне жице. Но, пошто не смем да спустим дете (и одагнам сан који се ионако снебива и нећка место да га шчепа из све снаге), ја певам (и каткад појачам глас, прво да савладам отпор детета, а друго да галамџијама дам до знања каквим се мукотрпним послом бавим, а они ме у томе ометају). У свеету постоји једноо цаарствооо, у њемуу царује другаарствоо, у њему је све лепоо (док брбљивци држе језик за зубима), у њему је све нежноо, у њему се свее радујее...
Пола сата смо (претходно) шетали по киши, купили прстићима (добро, за моје прсте то је еуфемизам... можда и хипокористик у одређеним ситуацијама) капљице с мокрих грана или те гране тресли и смејуљили се због тога (лепота је тако једноставна и свеприсутна, тако приступачна). Како је време одмицало и киша се појачавала, тако су очни капци малог бунџије падали (али се нису смиривали). Истина, трудила сам се да што једноличније певам: пада киша на миша, покри кућу Радиша... Само сам једном увела и варијацију: пада киша ко луда (јесте ситна, али баш осула)... око старога дуда (с језика увек слети одговарајућа рима; додуше, дудова у мом дворишту није ни за лек остало).
Свукавши на тераси с ногу гумене чизме (а настојећи да "мало ћуре" ни на који начин не узнемирим), ступих у собу. Испрва наставих да певам, не скидајући јакне и капе ни једноме од нас (боље да трпим још који минут, но да ми сав труд буде узалуд). Потом некако успех да се ослободим тог терета (све спаде по поду око нас), а Игњата приволим на хоризонтални положај. И онда, који пут цупнух и поскочих, који пут љушнух лево и десно, те се мали предаде и заспа.
Кад се усудих да га спустим на кревет, он се мало трже и као да отвори очи (препадох се, јао, ако сад врисне...). Стога се одмах прибих уза њ, главом тек, надигавши задњицу увис, и остадох који трен у том (у најмању руку смешном, а иначе... хм...) положају.
Ко никад није био дадиља, не зна како је рад у руднику лаган.

Ђоковић (а не неки други; добро, случајно му на интернету видех име) је освојио пехар, рече ми тата малопре у кухињи. А ја не да о томе немам појма него ме уопште и не интересује. Једино што знам је да човек (врхунски) игра тенис.
Немам ја кад да кличем туђим успесима, кад једва излазим на крај са својим неуспесима. ;)