Дошла сам нешто после десет, али нисам имала намеру да излазим пре пет. Невоља беше што сам успут само једну проју пезалогајила. Рекох, нека, у кантини ћу нешто наћи.
И читала, писала, писала, читала (узгред све бисквите појела), па ми црева закрчаше. Сиђох низа степенице и чудом се чудих колико празних места беше за столовима; шта је ово данас? Кад ја тамо - кантина не ради суботом (неинформисаност ће ми оставити негативне последице на желудац). Шта ћу, вратим се назад по ону једну банану, колико да утолим глад, па ћу седети докле издржим. Изашавши први пут, бејах утврдила да онај женски хор вежба у холу библиотеке, а не, како сам мислила у цркви (дивно звуче, али не паше музика онима који уче). И како коначно јасно разабрах песме, осмехнух се и наставих да уживам. Оотвоории мии, бело Ленчее, враатаанцаа, мори портинцааааа, да ти љубим, бело Ленчее уустаанцаа, рујна румеенаа... Нее моогуу тии, миилее пилее, даа стаанааам, да ти отвараааам, легналаа ми стаара мајка наа фуустаан, аај на фустаан...
Е, добро, лепо ми се душа разгалила (и чежња се за оним чега нема пробудила), па да се вратим послу. Читала, писала, читала... Занела се баш, ни главе не дижем. А кад је дигох у једном моменту... Момак у близини управо беше устао и спремао се да оде. Ја на трен пустих мозак на отаву и очи по читаоници. Гле како суботом студенти не воле да уче: сви столови с три места празни (а иначе дупке пуно већ у десет сати)... Гле, па и онај ред иза празан!... А и следећи! Аааа, тргох се и освртох унезверено на све стране: па цела читаоница (сабласно) празна (касније набројах свега четири особе)! Досетих се намах у чему је ствар и скочих ко опарена. Насумице грабих папире и свеске, фасциклу и перницу, те сам све ужурбано трпала у торбицу... као да би ме неко, не дај боже (сем ако би се у кантини ишчепркало штогод за јело), закључао унутра (па ваљда би неко прошетао међу столовима, па ваљда имају камере да виде је ли се когод у читању занео... па да га мотком истерају...).
Разуме се да је и бибиотекарка била на свом радном месту. Претпостављам да не излази пре но што сви корисници напусте своја места. Али обузела ме та фобија да могу остати затворена, сама самцита, у непознатом простору (што је непознат и не би било тако страшно, кад би светло остало упаљено... у ствари, било би страшно, па то је идеална сцена за хорор - ко зна шта све може да се пришуња измеђ огромних и бројних полица с књигама). Журно изађох (немам кад да пишким, џаба ти било), раздужих се, па трк на гардеробу (о како застрашујућ призор: сви офингери празни). А тамо ме на пулту већ чекала моја јакна...
Ја кад читам, ја не знам за доста (а камоли за време). Сетила се преља кудеље уочи... суботе (кад библиотека ради до три). Увек ја тако, све хоћу да предем кад за то нема услова.
Е, добро, лепо ми се душа разгалила (и чежња се за оним чега нема пробудила), па да се вратим послу. Читала, писала, читала... Занела се баш, ни главе не дижем. А кад је дигох у једном моменту... Момак у близини управо беше устао и спремао се да оде. Ја на трен пустих мозак на отаву и очи по читаоници. Гле како суботом студенти не воле да уче: сви столови с три места празни (а иначе дупке пуно већ у десет сати)... Гле, па и онај ред иза празан!... А и следећи! Аааа, тргох се и освртох унезверено на све стране: па цела читаоница (сабласно) празна (касније набројах свега четири особе)! Досетих се намах у чему је ствар и скочих ко опарена. Насумице грабих папире и свеске, фасциклу и перницу, те сам све ужурбано трпала у торбицу... као да би ме неко, не дај боже (сем ако би се у кантини ишчепркало штогод за јело), закључао унутра (па ваљда би неко прошетао међу столовима, па ваљда имају камере да виде је ли се когод у читању занео... па да га мотком истерају...).
Разуме се да је и бибиотекарка била на свом радном месту. Претпостављам да не излази пре но што сви корисници напусте своја места. Али обузела ме та фобија да могу остати затворена, сама самцита, у непознатом простору (што је непознат и не би било тако страшно, кад би светло остало упаљено... у ствари, било би страшно, па то је идеална сцена за хорор - ко зна шта све може да се пришуња измеђ огромних и бројних полица с књигама). Журно изађох (немам кад да пишким, џаба ти било), раздужих се, па трк на гардеробу (о како застрашујућ призор: сви офингери празни). А тамо ме на пулту већ чекала моја јакна...
Ја кад читам, ја не знам за доста (а камоли за време). Сетила се преља кудеље уочи... суботе (кад библиотека ради до три). Увек ја тако, све хоћу да предем кад за то нема услова.
Нема коментара:
Постави коментар