четвртак, 5. фебруар 2015.

Осмех Турчина

Киша досадно сипи, а и захладнело (ако је судити по мојим погнутим раменима и ногама у гуменим чизмама - пробила зима кроз термо чарапе). Ушушкала сам се у омањој затвореној тезгици, на којој су врата остала одшкринута кад је другарица изашла да услужи муштерије.
Њих двојица (Турци, како начух...) бирају стаклене украсе на суседној тезги. Да будем искрена, помислила сам да су интимни пријатељи /да тако кажем; увек се у Кнезу забављам разгледајући мушкарце, махом странце, и увиђајући (такорећи непогрешиво) који су од њих
у љубавној вези/.
Потом се један од њих посвети разгледању керамичких звона, а други (онај лепши и мужевнији) док чекаше да му се брош спакује, спази ме, преко рамена другарице, како  (све са зеленом капом и зеленим шалом око врата)
седим у тезги те грицкам кокос чоколадицу. Виде ме на трен, па опет протури поглед (канда ме први пут није најбоље или довољно видео) и осмехну ми се топло. Осмехнух се и ја њему, исто тако, без речи. А зашто, немам појма. Ко зна да ли и он зна.
Углавном, не бих се кладила да сам на почетку добро проценила његово сексуално опредељење (или можда седи на две столице?).

Нема коментара:

Постави коментар