Дрва су вечерас настругана и требало их је сместити у подрум, на сигурно (док не падне снег... у децембру; чим сам купила "ескимске" чизме, знала сам да га више неће бити ни за лек, а камоли за санке или снешка).
Како на млађима свет остаје (а од свих укућана мени су Суђаје најпосле судбину прорекле... проклете биле, ко да су ме из дна душе мрзеле, вала су ми добро сместиле), рекох да ћу ја то обавити (пре но што се мајци заврши омиљена серија, Зехра).
Мрзело ме да тражим рукавице, па сам голим рукама грабила ћутуке и гурала колица (шта је за мене три-четири метра и три ара дворишта да пређем). Изгурала сам петнаестак колица (једна мање-више). И то очас посла, ни за пола сата. Ја кад се каквог посла латим, не знам да станем.
Кад уђох у кућу (с душом у носу), отац добаци из кухиње: ти сутра не устаде! Јок, ти ћеш, имам посла (којекаквог... а ћорава су ми целог живота изгледа на врху листе приоритета, и канда за друга не остаје времена)...
Узми један кекс, рече мајка, уморила си се. Е, хвала ти, ни једну ми љуту ниси наточила, а камоли палачинке испекла (знам ја како је ред да се почасте надничари). Имаш ти вишњевачу у соби, одговори она, и додаде: КОЛИКО си већ попила (јесте, двеста милилитара од Божића; пијем кад год немам ничег слатког да поједем; а и сестричина старија, кад год дође, воли да лизне - крв није вода)!
Нешто касније и сама осетих како ме руке већ болуцкају (још откако сам јуче сат-два на њима носила сестрића). И наравно, пожалих се родитељима: ако сутра не будем могла да држим оловку... и леђа, има да ми платите одштету! Па ко те теро, рече мајка, навалила, а не диже ништа теже од кашике! Ма немој, а кад преносим лаптоп из једног угла у други (и кутлачом из шерпе захватам чорбу)?!
Како на млађима свет остаје (а од свих укућана мени су Суђаје најпосле судбину прорекле... проклете биле, ко да су ме из дна душе мрзеле, вала су ми добро сместиле), рекох да ћу ја то обавити (пре но што се мајци заврши омиљена серија, Зехра).
Мрзело ме да тражим рукавице, па сам голим рукама грабила ћутуке и гурала колица (шта је за мене три-четири метра и три ара дворишта да пређем). Изгурала сам петнаестак колица (једна мање-више). И то очас посла, ни за пола сата. Ја кад се каквог посла латим, не знам да станем.
Кад уђох у кућу (с душом у носу), отац добаци из кухиње: ти сутра не устаде! Јок, ти ћеш, имам посла (којекаквог... а ћорава су ми целог живота изгледа на врху листе приоритета, и канда за друга не остаје времена)...
Узми један кекс, рече мајка, уморила си се. Е, хвала ти, ни једну ми љуту ниси наточила, а камоли палачинке испекла (знам ја како је ред да се почасте надничари). Имаш ти вишњевачу у соби, одговори она, и додаде: КОЛИКО си већ попила (јесте, двеста милилитара од Божића; пијем кад год немам ничег слатког да поједем; а и сестричина старија, кад год дође, воли да лизне - крв није вода)!
Нешто касније и сама осетих како ме руке већ болуцкају (још откако сам јуче сат-два на њима носила сестрића). И наравно, пожалих се родитељима: ако сутра не будем могла да држим оловку... и леђа, има да ми платите одштету! Па ко те теро, рече мајка, навалила, а не диже ништа теже од кашике! Ма немој, а кад преносим лаптоп из једног угла у други (и кутлачом из шерпе захватам чорбу)?!
Нема коментара:
Постави коментар