Младеж на (не)згодном месту

Не сећам се око чега се замајавах, док се моји сестрићи за мојим леђима на поду играху глувих телефона. У једном моменту до мене допре реченица која се од ува до ува преносила: да ЈА имам младеж на гуз... срамота ме да кажем.  Окренух се у неверици, али с осмехом, изненађена значајем који је моја личност односно... њена позамашна позадина  добила у дечјој игри. Ко вам је то рекао, упитах, кроз смешак (ко је могао, ко је знао, ваљда није, немогуће...). /Куку, фармерице ми вазда плитке и баш знају да се свуку... Кад чучнем, ако не пазим да су ми леђа уза зид, могу лако да се обрукам./ Тврдња је, признаше ми, потекла од Маше. Откуд то знаш, Машо, упитах, где си видела (ко да сам мало пута пред њом чучнула или клекнула). Је ли то истина, упита мене Миа. Откуд знам (па стварно, нисам сигурна, не бих смела да се кладим), рекох, не видим себе отпозади (окренем каткад леђа огледалу, искривим кичму, али није то најпрецизнији поглед)... нити сам кога за попис (телесних младежа) ангажовала.
/Потом у кухињи од сестре сазнадох да је Маша информацију о младежу на (не)згодном месту чула у серији "Мој рођак са села". Елем, Драганче је том изјавом компромитовао своју прију. Добро, па зар сам ја прија, обрецнух се. Сви се исклиберише./.
Баш ћу пробати да се огледам одострага. Оно имам тих младежа ко плеве: и по рукама, и по ногама, и по леђима, па... што да не буде и...? /У ствари, баш мислим да се један угнездио... али ваљда ми фармерице нису тако ниско пале./