Деца се поваздан око којечега, а нарочито око слаткиша, свађају. Али има довитљивих родитеља што очас томе стану на пут.
Десило се тако, у нека старија и сиромашнија времена, да су две девојчице добиле чоколадне бомбоне (из иностранства, па свакако финије и слађе, односно драгоценије). Јасно да се све морало делити на равне части. Али несрећа беше у томе што није могло да буде равно: десет једној, десет другој, а једна претиче.
Никако нису успевале да се договоре шта са том претеклом и непарном да раде, а ниједна није хтела да је се одрекне /у корист друге или ма кога). И ко зна докле би тај спор трајао (а и кад би се осладиле оним подељеним бомбонама), да мајци није пукао филм, те је (не изрекавши пре тога никакво упозорење) зграбила целу кутију с посластицама и бесно хитнула у шпорет (то беше укратко једна од важних животних лекција: ко тражи веће изгуби из вреће) .
Ево ја сам САД од тог ужасног призора занемела, баш као две девојчице, претпостављам, у том моменту. Што има окрутних (додуше делотворних) васпитних метода! /Отад се две сестре више никад нису посвађале због хране (а може бити и да су, из страха од мајке, бомбоне таманиле иза фотеље или у каквом другом скровитом куту)./
А луде ли жене! Каква штета и грехота! Па ја бих тако децу уразумљивала и поучавала само под условом да сам СИГУРНА да шпорет има дупло дно (па да бомбоне тобоже ћушнем тамо где их ватра неће таћи... али ја... кад деца поспе... ммм).
Десило се тако, у нека старија и сиромашнија времена, да су две девојчице добиле чоколадне бомбоне (из иностранства, па свакако финије и слађе, односно драгоценије). Јасно да се све морало делити на равне части. Али несрећа беше у томе што није могло да буде равно: десет једној, десет другој, а једна претиче.
Никако нису успевале да се договоре шта са том претеклом и непарном да раде, а ниједна није хтела да је се одрекне /у корист друге или ма кога). И ко зна докле би тај спор трајао (а и кад би се осладиле оним подељеним бомбонама), да мајци није пукао филм, те је (не изрекавши пре тога никакво упозорење) зграбила целу кутију с посластицама и бесно хитнула у шпорет (то беше укратко једна од важних животних лекција: ко тражи веће изгуби из вреће) .
Ево ја сам САД од тог ужасног призора занемела, баш као две девојчице, претпостављам, у том моменту. Што има окрутних (додуше делотворних) васпитних метода! /Отад се две сестре више никад нису посвађале због хране (а може бити и да су, из страха од мајке, бомбоне таманиле иза фотеље или у каквом другом скровитом куту)./
А луде ли жене! Каква штета и грехота! Па ја бих тако децу уразумљивала и поучавала само под условом да сам СИГУРНА да шпорет има дупло дно (па да бомбоне тобоже ћушнем тамо где их ватра неће таћи... али ја... кад деца поспе... ммм).
Нема коментара:
Постави коментар