Два дана ми смо, онако с ногу, спремали и изводили представе. Кад би нам пошло за руком (да довучемо рођаке из кухиње), имали смо и публику. Увече беше премијера приче "Мачак и петао", а ујутру смо већ изводили "Крокодокодила". Како смо увече дискутовали о маскама које треба да направимо, наједном ми сину. Хееј, обратих се сестри, која већ беше склопила очи у кревету, кад је Бела недеља? Па ја мислим да је данас почела, рече она. Миа, иди питај бабу (која се такође увукла у свој кревет). Даа, како је то згодно испало да је Бела недеља, нерадни дани и сви сестрићи код мене. Ујутру ћемо се маскирати, ти Машо у циганку гатару, Миа у баку, а Матија у деку (није баш инвентивно, али немамо ни много времена на располагању да креирамо богзна какве костиме). Дааа, одушевише се они (њима је ионако свеједно шта ће бити, само да је забавно).
Не беше нимало лако све извести. Морала сам да маскирам сву децу, а и себе. Пошто не могу да иду без пратиоца, с њима је, да се не разликује пуно, ишла и Пипи Дуга Чарапа. Дединих бркова и Пипиних пегица не би ни било да се Миа не досети да покваси браон бојицу (ето, кад немам шминке, а добро би ми дошао крејон).
Маши и Мији навукох неке своје сукње. За улогу бабе узесмо неки прслук приде, мараму... Наочаре без стакла не нађосмо, а од прабабиних с диоптријом Миу су болеле очи, па смо их одбацили. Дедица је носио шешир свог прадеде и брчиће од бојице. А Циганка дугу коврџаву зелену косу и плави турбан. (Како беше гатара, имала је и пригодан текст: госпоЏо, госпоЏо, да ти гледам у длан... И свакој је рекла да има лепог мужа...) Кловнић мали имао је наранџасту коврџаву косу и вазда беше у мојим рукама, од чега сад имам упалу мишића.
Не беше нимало лако све извести. Морала сам да маскирам сву децу, а и себе. Пошто не могу да иду без пратиоца, с њима је, да се не разликује пуно, ишла и Пипи Дуга Чарапа. Дединих бркова и Пипиних пегица не би ни било да се Миа не досети да покваси браон бојицу (ето, кад немам шминке, а добро би ми дошао крејон).
Маши и Мији навукох неке своје сукње. За улогу бабе узесмо неки прслук приде, мараму... Наочаре без стакла не нађосмо, а од прабабиних с диоптријом Миу су болеле очи, па смо их одбацили. Дедица је носио шешир свог прадеде и брчиће од бојице. А Циганка дугу коврџаву зелену косу и плави турбан. (Како беше гатара, имала је и пригодан текст: госпоЏо, госпоЏо, да ти гледам у длан... И свакој је рекла да има лепог мужа...) Кловнић мали имао је наранџасту коврџаву косу и вазда беше у мојим рукама, од чега сад имам упалу мишића.
Уопште нам ово није било лоше. Већ након треће куће, Циганка се једва кретала - корпа јој беше пуна до пола. Лепо смо сељане забавили и насмејали. Игњат је ћутке уживао, и повремено би тек дрекнуо А (тако он све каже: и да је гладан, и да је жедан, и да му се нешто свиђа, и да неког дозива...).
Након треће куће, а кад смо се својој примакли, Матија је одустао: не могу виСе! Досадило човеку, а и тешко поднео сат времена растављености од лаптопа, па смо га с истим у крилу затекли по повратку. Ми обишли још три куће. Стрина (моја, а њихова баба) изнела пред нас ванглу са салчићима. И док је с ванглом и Игњатом у рукама пред мојим апаратом позирала, Игњат је рукама по салчићима муљао, покушавајући безуспешно (рукав од јакне му беше подугачак) да се бар једног докопа.
Код ујне се затекосмо у време ручка, па се деца, огладнела, раскомотише и седоше за астал. А онда још једна посета, па трк кући.
Након нашег похода, пола села остаде без јаја (обичај је од давнина да се маскирана деца њиме дарују), а ми смо могли да замутимо патишпањ од двадесет комада (само је једно Игњат згњечио)!
Код ујне се затекосмо у време ручка, па се деца, огладнела, раскомотише и седоше за астал. А онда још једна посета, па трк кући.
Након нашег похода, пола села остаде без јаја (обичај је од давнина да се маскирана деца њиме дарују), а ми смо могли да замутимо патишпањ од двадесет комада (само је једно Игњат згњечио)!
Нема коментара:
Постави коментар