Триста сам послова обавила, па око поноћи узех и да правим крпењачу. Не, не треба ми то за децу. Ја чак децу и немам. То ми је домаћи. Машин домаћи. Није било доста што сам данас изрекла идеју, није било доста што сам из ормара извукла две зелено-наранџасте чарапе и приложила...
Најпре сам у једну чарапу ставила другу и смотала их у лопту, те је хитнула у правцу сестре (а она је спремно дочекала). Кад је показа Маши, она се, одвративпи поглед од лаптопа, изненади: какоо? Их, па ми то правимо сваки пут кад скидамо чарапе са жице! Потом, кад је прође први занос, Маша рече: а могле сте мало лепше! Е, Машо, то је крпењача, лопта од крпе, не од коже (и мој ручни рад, а не фабрички). Деца која су се некад њоме играла нису могла да изољевају (и да грабе са полица скупоцене лутке). Односно, могла су (само нису била тако научена), али џаба.
Крпењача, онако у примитивном облику (сестра је планирала да је доради) откотрљала се под ормарић у ходнику. Сестри беше тешко да се сагне, а ја заборавила. И тако је испало да сам лопту ипак морала да сашијем ја. Око поноћи, кад све друго завршим.
Најпре сам у једну чарапу ставила другу и смотала их у лопту, те је хитнула у правцу сестре (а она је спремно дочекала). Кад је показа Маши, она се, одвративпи поглед од лаптопа, изненади: какоо? Их, па ми то правимо сваки пут кад скидамо чарапе са жице! Потом, кад је прође први занос, Маша рече: а могле сте мало лепше! Е, Машо, то је крпењача, лопта од крпе, не од коже (и мој ручни рад, а не фабрички). Деца која су се некад њоме играла нису могла да изољевају (и да грабе са полица скупоцене лутке). Односно, могла су (само нису била тако научена), али џаба.
Крпењача, онако у примитивном облику (сестра је планирала да је доради) откотрљала се под ормарић у ходнику. Сестри беше тешко да се сагне, а ја заборавила. И тако је испало да сам лопту ипак морала да сашијем ја. Око поноћи, кад све друго завршим.
Отворих врата регала и извзкох неке кесе у којима су силне крпице, остаци од мојих сукњица и блузица. Али како ми беше тешко да нађем чиме лопту да попуним. Од сваког парченцета ја бих, мислим, могла нешто да сашијем... углавном за лутке својих сестричина (то дуго већ планирам; у нижим разредима основне школе ја сам сама шила својим луткама). Све мени треба и све би за нешто могло да се искористи, а ормари пуцају (и пуца ми глава кад не знам ни шта ни где имам, а треба ми нешто одређено). Једва, и богами добро, напуних ону чарапу и фино обликовах, па проших на неколико места.
Онда крпењачу ставих на ормар у ходнику, да је ујутру с врата спазе. Па нека се после у вртићу њоме добацују.
Онда крпењачу ставих на ормар у ходнику, да је ујутру с врата спазе. Па нека се после у вртићу њоме добацују.
Нема коментара:
Постави коментар