Сестра и зет се спремише да иду кући. Зет у наручје узе Игњата, а Маша остаде да пред њим стоји увис пружених руку. Не, одби отац да је понесе до кола (у, претргао би се, мала му леђа), ја сам узео ово дете што је мало и што не хода. Неће да носи "маторо".
Чекај, Машо, да обучем јакну, ја ћу да те носим... до осмог разреда бар; ма има да пузим и да те носим. Највише сам мрзела, рекох, упртивши сестричину на леђа, кад је мој отац носио моју млађу сестру на раменима, а ја сам крај њих морала да ходам (и завидљиво гледам, нарочито кад преваљујемо ооогромно брдо до дедине куће) ... и што су ме, родитељи ређе, а родбина редовно, звали "она матора". Ко, бре, матор, п.... вам м.......?!
Чекај, Машо, да обучем јакну, ја ћу да те носим... до осмог разреда бар; ма има да пузим и да те носим. Највише сам мрзела, рекох, упртивши сестричину на леђа, кад је мој отац носио моју млађу сестру на раменима, а ја сам крај њих морала да ходам (и завидљиво гледам, нарочито кад преваљујемо ооогромно брдо до дедине куће) ... и што су ме, родитељи ређе, а родбина редовно, звали "она матора". Ко, бре, матор, п.... вам м.......?!
Нема коментара:
Постави коментар