Није прошао рок

Одлучено је да Миа остане у кући и ради домаћи, а Матија и ја да одемо до продавнице по слаткише. Одлучено је и које слаткише да узмемо: неке наполитанке с укусом поморанџе и штрудлице медела. Наравно, узели смо само наполитанке, а уз њих још штошта непланирано (ни Матија није планирао док није спазио). Штрудлице бејаху само једне и то мање. Нешто ме наведе да погледам рок, а он прохујао у октобру. Вратих их на полицу, рекавши Матији:  ово нећемо, прошао рок. Добро, рече он, нимало не марећи. Он је већ закибицовао слани кекс тук. Онда посегну и за неким глупим тврдим бомбонама. Нећемо то, то се прави од бубе, рекох. Ниије тоо од бубе, побуни се мој сестрић. /Рекла сам им, што сам на интернету прочитала, да се гумене бомбоне (као и много воће и поврће) премазују изметом неке бубе; а све ти је то, Матијице, исто срање (инсекатско) - друго паковање./ Доб'о, попусти потом и узе лешник карамеле (е, то може, и тетка да се ослади) и неке кроасанчиће са сличицом (није толико ни важно шта ће узети, само да буде пуна корпа)... Списак је могао и да се настави, али није (ипак ми је сестрић скроман).
Кад се нађосмо на друму, он рече како ћемо следећи пут купити штрудлице и чоколино. А мени се чини, рекох, тек онако, да тај чоколино и није баш здрав (као да су нам ови остали слаткиши "здрави"). Ниијее, скочи ко опарен Матија, здрав је, НИЈЕ п'ошо рок! /Е, мој Матија, кад би свуд писало шта је и како је... А ако и пише, не можеш га прочитати, таман да си соколов потомак - ситно да бог сачува)./