Поноћ се примакла на корак, а ја тек тад стигох да оперем зубе. И док сам истискивала пасту на четкицу, као и касније, док сам се чешљала, ја певах тихо: ниијее хтјелаа, ниије хтјеелаа моје пјесме, моју љубаав, моја дјеелаа (луде ли жене), ниијее хтјелаа рууке мооје (о, будале, како би те руке пред њом горе размицале)...
Таман кад се ја примакох вратима, не престајући да певам (све због оног Накси радија, који сам ноћас слушала), у намери да из купатила изађем, врата се лагаааано примакоше мени. Видех да пред њима стоји мајка (чупава и поспана), али у исти мах готово престрављено скочих (њена слаба бешика умало живота да ме кошта).
Па ти, жено, ниси нормална, шта се шуњаш у глуво доба (и кад је сијалица у ходнику прегорела)... ко неки... вампир!