Кисело млеко и шведска акција

Пре готовo две деценије бејах са сестром и двема другарицама на летовању. Плажа у Сутомору, коју сам и касније (не на своју иницијативу и против своје жеље) посећивала, нимало ми се није допала. Нигде дрвета! На све стране ужарени песак, нигде заклона! И све се девојке из "групе" поизвртале и стрпљиво се излежавају на сунцу (мрште се, али и трпе), не би ли "добиле боју", а ја седим ко на иглама. Сунцобран ми беше слаб заклон и никаква заштита. Онда бејах несигурна и пасивна, тe не имадох смелости (што сам скупо платила) да сама некуд одлутам. Шта ћу: седех где се затекох, скривах се, колико беше могуће, под пешкиром, увијах се у грдним мукама... и тако све док се дан не примакне крају и лакне ми.
Деси се тако, неминовно, да је једна од мојих другарица (она која беше светлије пути) прегорела. И то ме се толико не би ни тицало (њен проблем, шта је тражила - то је и добила), да се то исто није десило и мени (ни кривој ни дужној, ни љубитељки тамног тена, а поготово опeкотина). 
У повратку с плаже, по саветима оних који су то већ раније искусили или су пак од неког чули, куписмо кисело млеко. Црвене ко ракови, изгорелих бутина, вукле смо се ко с ратишта, исцрпљене, малаксале.
Какве су то муке биле: нит можеш лећи нит можеш сести. Смркло се, а нас две, онако упаљене, вреле, изашле на терасу те селе на ивицу степеница (o њих се тек крајичком задњице ослониле), остављајући бутине слободнима (па саме себе нисмо смеле таћи). Дохватила свака своју чашу млека па мажемо ли мажемо. Сад, то и  не би била нека сензација, да, мажући се, не уздисасмо (те у исти глас, те наизменично) из петних жила: аааах, уммммм, ааа, ааААа... Како хладно млеко спустимо на врелу кожу, тако нам се отме "сладострасни" крик: Ааа! Да нас ко из прикрајка слушао, могао се кладити како комшије гледају шведски акциони филм (ако сами нису део истог).  

Отад кад сам на мору седим или лежим у хладу, без обзира шта други желе и чине. Давно сам увидела да не мора мали Мујо куд сви Турци (нека се ја белим ко сир, нека ме меркају гавранови и мишеви, нека нисам атрактивна... ионако волим да штрчим, а тело ми није главни адут, мада му неки не налазе мане, напротив). И редовно се тога придржавам: сви Турци,тачније Туркиње, пеку се на сунцу (само цврче), а Мујо пландује у хладу, чак и тамо у којекакве крпе замотан.

Гледам жене крај мора, па ми дође смешно. Уопште не разумем њихову опсесивну посвећеност сунчању (увек имам утисак да су им купање и пливање споредне активности). По цео дан се на обали чваре, заузимају посебне положаје, окрећу се укруг ко на ражњу: раскрече ноге, те издигну шију, потом се извну на стомак, па се натрће (да сваки делић равномерно потамни)... Поврх свега, пре неколико година сам сазнала да примењују и један трик да преплану за два дана: мажу се маргарином (нарочито по грудима, ако је онај "растимо").
Мрзим кад се вратим с мора, а сви, још издалека, довикују: па ништа ниси поцрнела! Не знам откуд им идеја да сам уопште имала такву жељу или намеру.

Ех што нисам октопод

Миа ми села на једну ногу, па мишљах да могу почети да читам. А где ћу јаа, побуни се Маша. Ево, имам ја и за тебе ногу, рекох и раскрчих јој пут. А где ћу ја, зацвили Матија, љутито, кад спази њих две да су се угњездиле. И њега некако углависмо,па настависмо с читањем.
Кад се роди и Игњат, не знам где ћемо га сместити (мањка ми и ногу и руку). Има да буде баш незгодно и тесно. Поготово кад их "пребацујем" из собе у собу или са спрата у приземље. Досад ми се једно качило на леђа, друго сам узимала на бок, а треће држала у наручју (тачније, више ми је висило и мало је фалило да испадне). Ех што нисам октопод!

Трудничко наоружање

Она има стомак до зуба... и у њему оправдање за то што се шири. Поред тога што расте ко квасац, вероватно ће ускоро и ноге почети да јој отичу и ко зна све какве промене да трпи. И све се то некако поднесе. Али пре неки дан ми се пожали како на јавном месту не може да задржи гасове. Прдне (да не пуштамо сад ветрове и голубове, кад сви знамо о чему се ради), да извините сви ви који тобоже немате тих проблема (ма, даа, ми смо наивни). Прдне кад се уопште не нада, без икакве најаве, тако да нема начина то ни да спречи ни да камуфлира. /Пре неколико година и друга ми се жалила на исту муку. Иде, каже, сасвим мирно и опуштено (е, отуда сва сармота) кроз кућу и наједном, без најаве, - плотун, или рафал! Као да мало жгепче у стомаку нагази неку педалу и обрука мајку. Сад, ако су у близини само укућани и ђене-ђене, али шта ако у кући има гостију?/
Шета тако продавницом, бира артикле и меће у корпу, кад наједном: тррр (анални отвор се, без дозволе и без најаве, огласи)... Да ли је неко од осталих купаца чуо? Можда се осврнуо? Ко мари. Она је задржала озбиљан израз лица, наставила да гледа куд је гледала, као да се ама баш ништа није догодило. А и ако се догодило - нема никакве везе с њом, тј. шта она има с тим. Уосталом, ни њен супруг није провалио: ја мислио да ова жена шкрипи ципелом. (Е па то се зове вештина: у тренутку се снаћи и пребацити кривицу на другог, рецимо на столицу - то је лако кад седиш, мука је кад си у стојећем ставу). 
Важно је остати достојанствен и понети се као да то нема везе с тобом. Брига те за доњи део, којим управља мали хировити фетус, глава је још увек под твојом управом - дигни је високо и настави кроз живот достојанствено... између полица у супермаркету. Ако је за неку утеху: сви на овом свету раде исто (мање или више гласно), а каткад се отме кад не треба.

Дивно је бити тетка

Недавно сам спавала код сестричине, у њеној соби, у њеном кревету (као и обично). Она до зида, а ја с краја, бар делимично (добар комад ми је извиривао преко ивице кревета и испод јоргана). Али кад тетка није бесна (сестричини се, и ако јесте, може прогледати кроз прсте) ни кревет није тесан (исувише). Прочитамо увече једну причу, Кишну краљицу овог пута, па уснимо слатко. Додуше, тетка зна да, пошто успава сестричину, завири мало и на интернет. И кад се сутрадан пожали да јој се спава, сестричина је прекори: па тако је то кад целу ноћ седиш крај компјутера! (Као да ми она то зна - спавала је. Или је ипак вирила?)
Ујутру ја бејах окренута од зида, Миа за мојим леђима, пребацила руку преко мене, тј. загрлила ме. Мислила сам да још спава, а онда зачух: .... (моје име, у вокативу), воолиим тее... Мислила сам да бунца. Онда наново зачух исту реченицу, једнако интонирану. ...., воолиим тее... највише на свеету. Осмех ми се још више разли лицем. И ја тебе, пољубих јој руку (неспретна сам кад дајем љубавне изјаве, и то готово искључиво сестрићима).
Прошле године ми је, опет око њихове славе, рекла да ме воли највише од свих тетака (а има три рођене). Лагала бих да кажем да ми то не прија. Насмејала сам се, загрлила је, али и упозорила да то овим теткама што су на ранг-листи испод мене - не говори, како их не би повредила (мада су то, за разлику од мене, сасвим зреле и разумне жене). Да, и да не би повредиле оне мене, насмеја се она (ко зна, можда би и биле у стању да је пресамите преко колена, мада нису сујетне).
Пре неки дан Матија пишкио, па се дигао с ноше, обухватио ме рукама око ноге и чека да га обучем. Док сам му навлачила гаће, он, гледајући ме у очи, из чиста мира изајави: ...., волим тее! (Истина, нешто касније, кад сам у неком спору стала у одбрану његове сестре, без оклевања ми је одбрусио: не вОолим те (акцентује као да је јужњак)! Али је одмах потом, кад му је диносаурус запао иза кревета, како нема дуге руке као ја, још једном променио изјаву. (Воли тетку, с њом се дружи, јер тетка ће да ти служи!) Како је дивно бити тетка!

Утицај латиноамеричких серија на фармацеутску индустрију

Живот је постао много стреснији откако је на нашим телевизијама отпочело емитовање латиноамеричких серија (индијске и турске су мале бебе за те).
Не само да ниси могао да похваташ ко је коме шта (ни они сами нису могли бити сигурни да им отац у ствари није тетка), него су све јунакиње слиниле без престанка, сузе су лиле ко из кабла, потоцима, претећи новим четрдесетодневним потопом. Вазда су ми ишле на нерве све оне женетине што ем за сваку ситницу клекну пред иконом или кипом каквог свеца, ем цмиздре да ти се коса дигне на глави. Верујем да и тај светац није имао избора: да доживи нервни слом или да помогне (и тако их се ратосиља, бар док их не задеси нова пошаст: рецимо бубуљица на носу)!              За разлику од потоњих, индијских и турских, серија, ове су с почетка имале и врло негативан утицај на здравље средовечних, махом (али не и искључиво) слабо образованих жена (после су огуглале). Већ гледајући једну од првих таквих серија, све су почеле да пате од несанице и силне бриге за Касандру и Хосе Игњација, рецимо (а неке и за Касандриног деду, јединог јој заштитника - ако деда одапне, шта ће црна кукавица?).
Моја мајка није могла да спава, вазда се жалила да су јој сви ти ликови пред очима, плашила се Касандриних непријатеља (уживела се жена исувише).
Једне вечери, пошто се вратила из комшилука (те серије често су гледане у друштву, а потом су се и препричавале уз кафу, комшинице су размењивале мишљења, сумње, претпоставке, наде и бес или саосећајност), провири кроз врата моје собе, видно узнемирена и уплакана, једва изустивши: умро је! Сестре и ја скочисмо, изненађене (сад си нашла, усред ноћи, о смрти да нам збориш): коо? каад? Касандрин деда! Иди, бре, жено, 'бо те деда! Ми помислиле неки рођак, комшија... а за деду нам баш пуца прслук. Шта сад, треба да изјавимо саучешће Касандри?!
Код једне постарије комшинице те серије су развијале и навијачку страст. Тако је кад се главни лик, каква наивна светица, сукоби са својим мрским и злим непријатељима (што јој, ничим изазвани, о глави раде, и не знају за радно време), поскакивала пред ТВ-ом као у рингу и подстицала: набоди га, сад га набоди, маму му ..... Међутим, било је тренутака кад је и она подлегала стресу (кад је борбеност у њој јењавала) и посезала за аналгинима и таблетама сличног дејства.
Несумњиво је популарност латиноамеричких серија код нас битно утицала на раст производње фармацеутских фабрика.

Море, Турци, не губите главу (улудо)

Пре неки дан сам на Фејсбуку затекла поруку од неког странца. Баш сам се изненадила: ретко ми пише било ко. Још му не бејах спознала националност, али већ на основу имена постала сам подозрива. Пита (без поздрава, без икаквог увода) може ли нешто да ме пита (какво расипање енергије, слова и времена; а ни великог почетног слова ме није удостојио - то му је велики минус). Хм... већ и то је носило додатне негативне поене (странац који хоће НЕШТО да ме пита) и мислила сам испрва да га игноришем (ценим да би се он због тога угушио у сузама, дневно широм света пошаље можда свега две хиљаде петсто шездесет и три поруке сличног садржаја). 
Но пошто видех да имамо заједничку пријатељицу, и то моју сунродницу, па још и рођаку, реших да се малчице нашалим (свакако сам у предности: он не зна шта га чека, а ја знам шта вероватно тражи и какав сам ђаво - свакако не од врсте коју иште). Стога му одговорих: о времену, глобалном загревању? Да, можеш. Разуме се да сам га тиме напречац освојила (знам ја како људи лако подлежу мојој духовитости, падају ко покошени), али и да тако неће остати... јер он ће, засигурно, у клин, а ја у плочу, док најпосле не увиди да је око мене непремостив зид (одустаће пре или касније - ко би се бактао око бедема и дрвеног коња, кад на сваком ћошку седе лепотице широм отворених капија).
Признао је да сам "луда и забавна" (и помислио да ме смекшао). /Волим кад људе насмејем. И кад мисле да сам забавна./ Мислиш, паметна? Еее, српско-турски рат изгледа још није готов, а овој бриткој сабљи, коју радо пашем, нећеш умаћи (повуци се са мегдана, док те у фронцле не исечем). Мислиш, без гушчијег перја?
Хтео би, каже, да ми буде пријатељ (боље би било да је то све што желиш, написах, а он се опет насмеја), да разговара са мном (па добро, нема у том ничег лошег, ко ти брани). Хм... хајде као да му верујем. /Али не знамо се ми, Турци, од јуче! (Мало им пет векова било, но би још да јуре наше жене, никако да их се курталишемо.) То све сами манијаци (не смеју у свом дворишту да вире, па зевају преко плота и све мисле да около жене голе ходају или бар пред укљученом веб камером./  Мислим, ја знам каква сам ја, али он се, сигурна бејах, нада да ће ме, уз мало муке, обрлатити (ма све су жене исте... како да не; тврде пазар, ал' ко уме да се стрпљиво "ценка"...). 
Каже да живи у Истанбулу и да је лични тренер фитнеса и кикбокса (у бокте, клецнуше ми колена). Готово сам сигурна како му је то један од главних адута, верује да нема жене која пред тим не би поклекла (а мене је то импресионирало колико и његов изглед; да, згодан је и атрактиван, примећујем - нисам ћорава, али шта ја имам с тим, шта то мене брига?)
Осмели се, па одмах упита "колико сам стара" (аха, ту смо, већ слутим да ће пријатељству брзо доћи крај). Знам ја куд он смера, знам, али мени не пада тешко да преусмеравам. Искористих буквално значење, па одговорих: веома стара. Не вреди: ја "одгурујем", а он се лепи као мува на мед - опет му симпатично. И каже: ја волим старе жене (гле чуда, уопште ме не изненади та геронтофилија; зар је требало да ме задиви?). А мене баш брига шта ти волиш, рекох (знам да од такве равнодушности вртоглаво опада самопоуздање; мораће да пошаље додатних петсто тридесет шест порука да се опорави ласкавим изјавама белосветских жена). Сад је он био веома збуњен. Стога примети како сам "тешка жена" (а шездесетак кила, што јес' - јес', није мало). Аман, човече, ја ти причам: окани се, а ти не конташ, ко да турски зборим (чекај, па теби је то матерњи, требало би да разумеш).

Некако уграби прилику и да ми каже како сам веома секси (ах, какво разочарење: веровала сам да ми се обратио због мојих духовних одлика, због интелектуалног потенцијала). Можда је требало да паднем у занос од среће? Ваљда је ОК кад ти то кажу. Хвала (ваљда је то комплимент, па морам бити учтива), али није ми то била намера; извињавам се, стварно нисам хтела. /Проклета профилна слика! Не знам колико секси могу бити дебеле зелене хулахопке (добро, јесте сукња кратка; добро, можда и знам), а и закопчана сам до грла (упс, вири ми једно раме)./ Мислим, импонује ми донекле (само зато што сам "танталског рода"), али ако тражиш то што мислим да тражиш, пишеш погрешној особи (и губиш драгоцено време). 
Не знаш ти мене, па ја сам бре од Маркове сорте (сва срећа те немам оне брчине) - моли се богу да не окренем ћурак наопако. Море, Турци, алал вам све жене, али џаба не јурите мене!

Volšebno začeće

Nedavno se u kuhinji povede priča o (ne)rađanju i neplodnosti. Strina i majka podsetiše nas na slučaj jedne rođake (što će bezmalo i unučiće sad steći).

Elem, sedam godina nije imala decu (a u braku - pretpostavlja se da se to redovno konzumira, pa ne može biti...). Gde sve nije išla ("i po lekarima i po vračarama") i šta nije radila (ko svaki davljenik - i za samku se hvata, a kamoli za babe vračare). Šta god joj je ko rekao, šta god je naveo kao čudotvorni lek, ona je primenjivala. I ništa, bez rezultata (nikako jajna ćelija da se aktivira)! Gotovo odlučila da digne ruke (i odmori noge). Naposletku prenoćila u nekom manastiru i... zatrudnela očas posla.
Kako one pomenuše to "volšebno začeće", ja prsnuh u  neobuzdan smeh. Majka i strina pogledaše me začuđeno - valjda je neprimereno smejati se mukama žene u kojoj se čedo ne zameće. Kako niko mome smehu nije nalazio opravdanja niti se dosećao u kom grmu leži zec (i ne čudi me, malo ko da ima takve asocijacije), rekoh im: vala je neki monah imao grdnog posla, mora da je bio vredan (a valjda mu i bog pomogao: pomaže bog, a monah rmbači)! NJih dve su neko vreme ostale zapanjene (ko da me ne znaju; i ko im je kriv što nisu čitale Dekameron).

Из ината бићу неудата

То што у којекаквим формуларима под ставком брачни статус мораш да напишеш неудата (од срамоте у земљу да пропаднем), даје за право свакој тетки, стрини, ујни, баби, прији, комшиници, случајној пролазници, у чијој се близини нађеш, да употреби све своје моћи како би ти статус променила.
Пре неки дан ја се затекох на слави крај неке жене која ме први пут у животу види, баш као и ја њу. То је, разуме се, није омело у хуманитарном раду. Како се ту затекао и неки младић (нико не зна је ли он слободан, а за мене се нико и не пита - ваљда се, кад узмемо све у обзир, подразумева да ме нико (више) неће, а да бих ја оберучке шчепала ма шта да ми се понуди), госпођи се упалио проводаџијски радар (за то је потребно само да се на једном месту нађу два, бар наизглед и на основу података којима околина располаже, распарена, односно неспарена, бића, засад још искључиво супротног пола). Како је с њене друге стране за столом седела моја мајка, госпођа искористи ситуацију да дође до неких кључних информација. 
Раније је баба, сестра мог деде, већ навела да сам најстарија (обе сестре су ми млађе, и удате, само  се ја још нисам удала - леле мени, грдна ли сам срамота за фамилију), те да ме треба истући (ко да је то поуздана метода да ме принуде, па ја сам ко Мали Радојица - клинце под нокте могу да ми ударају: кад нећу - нећу). А добро, удаће се (и покајаће се - изгледа да то, под притиском риме, нико не пропусти да дода; па што онда инсистирају на томе да свако стане пред матичара и олтар?) ... госпођа осети потребу да теши неуцвељене. Можда нећу, што свако мора да се уда, приметих, тек онако, да кажем ма шта, а и да контрирам (не осећам потребу ни с блискима, а поготово са странцима, да говорим о свом доживљају љубави, брака и живота).
Госпођа проводаџија се одмах нашла позваном да прискочи у помоћ (коју нико није призивао). Сркнувши супу, упита моју мајку: које је годиште она (тј. ја; да се обрати мени, што сам јој седела слева, изгледа да је од ње изискивало превелик напор: ако сам неудата - нисам неурачунљива)? Моја мајка, шта ће (можда ју је и стид, ал' шта ће: мајка ко мајка, нек је и наопако - њено је), прошапта. КојЕ (ко каже да у српском језику акценат не може да стоји на последњем слогу?), упита наново ова (да ли не чу добро или се запрепасти, канда је ценила да сам у тинејџерском добу). Мајка понови. Госпођа се замало загрцну супом, али не одустаде од свог наума. А које је (опет сркну супу) ... упита бабу за присутног момка. У, старија је она много, закључи баба. /Деценија и по није занемарљива, мисле, ко да они нешто знају; па ето колико јуче у свим новинама беше жена с мужем млађим готово четири деценије (мислим, ако је разлика у годинама једино битна и једина препрека)./ Их, доврага, проводаџика већ била почела да трља руке, а посао јој пропаде због моје крштенице (па ваљда није било никакве друге сметње: ми имамо момка, ви имате (баба)девојку - шта има ту да се филозофира и тврди пазар).
Направих се као да не чујем и не знам о чему зборе, испрва не престајући да мирно и равномерно  кусам супицу, а потом наваливши ножем и виљушком на купус (да искалим бес). Проклета учтивост! А лепо сам могла да искористим предност позиције у којој бејах и  декнем лактом у ребра ту жену што гура нос у туђа посла, нека спадне с клупе (има среће што сам бескрајно уздржана и толерантна особа).
Сваки пут ме ужасно изнервира таква дрскост искључиво непознатих људи (моји ближњи ми никад не би поменули удадбу и репродукцију, све и да их због тога поједе секирација). Како неком падне на памет да се у такве ствари меша: ко да је муж наранџа, па може ко хоће да бира (ја ни у пиљари не допуштам другоме да ми бира воће, а камоли да ми сапутника тражи и капу кроји). О, људи моји: неудата сам (срам ме било), ал' лепо ми стоји!

То што ти виси међ ногама

Пре неки дан Огњен обукао очев радни комбинезон, па дошао у посету да се шепури. Оцу окрачао (хоризонтално ваљда), а њему не баш таман, има луфта (мало подсећа на кловна, и њему сам признала).
Огњен се завалио на кревету, а мајка за столом љушти неки лук. И, како ти се свиђа мој комбинезон, упита моју мајку (воли човек да му деле комплименте, макар их и сам изнудио). Леп ти је, рече моја мајка (баш оно што је он и желео да чује, отуда поче да расте ко квасац - таман да испуни празнине, готово и њему комбинезон окрача)... Само ти тур мало виси, додаде (и Огњен спласну - морала је да упрска - комбинезон опет поче да ландара).
А шта је то тур, упита Огњен (не би ли разумео у чему је мана), загледајући своју одећу. То што ти виси међ ногама, одговори моја мајка, не престајући да ради то што је радила и не дигавши поглед.
A jа мислила да се то зове дугачије, добацих и исцерих се победоносно (све време сам стајала ослоњена о судоперу - то ми је омиљена кухињска поза, као да сам чекала прилику да испаднем духовита). Мајка само изусти "боже", заврте главом и уви устима (како јој руке бејаху заузете, вероватно се у себи прекрсти), стрина ћутке упре поглед у мене, а Огњен се насмеја и благо зацрвене, малчице тек (јер не знамо се ми од јуче). Увек испадне да сам ја безобразна или да нисам нормална (а теше се да сам, противно правилу, одскочила далеко од кладе). Е па, жено, мора да ти буде јасно: ако ћеш да глумиш речник непознатих речи, мораш да будеш одређенија и прецизнија, нарочито јер свака реч (поготово оне што висе међ ногама) има реп, који ниједан шаљивџија не пропусти да повуче.

Ко је Србин и српскога рода нека пиротехничка средства кажу

Не може отац мој мирно да слуша пушкарање, но и сам изашао на терасу да баци петарду. Шта је, скочи у паници мајка (а с њом вероватно и њен притисак), која је недавно тек легла у кревет, а заборавила да поноћ није превалила. Шта је, обрецнух се ја на њу (што се препала као да јој се кућа срушила на главу), ништа, пуца се (ниси данас гледала у календар, а? је ли могуће да се ниси зажелела? па седам дана већ проведосмо у миру и тишини).
Ја сам будна (иако ми се очи одавно склапају) довољно да могу да се дерњам из своје собе: матор човек, шездесет шест напунио малопре (ако је веровати личној карти), а... кида ми живце (што се ноћас покрштава, мали Мујо).
Имам још једну, каже, (ваљда да ме умири и ућутка) немам више (у, што ми је жао, само што не заридам). Па зар мораш све да спискаш, не можеш се оканити док има муниције (ко ја кад једем колаче: не одустајем док све не истребим)? Остави једну и за Осми март, довикујем иронично и поспрдно. А можеш и за Дан заљубљених (то сад шире сагледавам могућности). Ако нећеш за Светог Јована. Или пак да распалиш сутра, да достојно прославимо Светог Василија (е, тај ми је, из неког разлога, посебно за срце прирастО).
Неће ми срце страдати од љубавних јада ни од масне хране (такве се клоним), од свакодневног стреса: има да ми се откине од српско-православне патетике (ма колико да ме засмејава; то се пуца ко да Троју освајамо)!

Кад славимо, ми се мало блесавимо

Како сам кући на Бадњи дан дошла тек после два, пала сам на нос да направим све (одвише) што сам наумила (а за чије бабе здравље толика јурњава и напор увек се питам).
Прво трчи до подрума, да нахраним љубимце, донеси из подрума кромпир, стави да се бари, трчи по један плех, трагај за другим... Срећа да је мајка отишла у комшилук, па сам се на миру (мени је и у кухињи неопходан мир, да бих била иоле продуктивна) посветила слагању баклава у троуглиће. Још сам на брзину сложила и питу с пиринчем, орасима и сувим грожђем. Проблем је само што нисам одмах узела рецепт, који сам тек прибавила, но сам напамет насула пиринач и воду, да се све скупа кува. Тек кад је било касно (а пиринач се слепио као тесто), увидела сам да је најпре требало проврити воду. Но шта је ту је, нећу сад то да бацим и мењам празнични јеловник. Док сам слагала, једном заборавим да поспем шећер, други пут уље, а највише ме изнервирало кад схватих да нисам сипала орахе. Тако сам сто грама морала да поделим на две од последњих корица. Није ми та пита испала како треба, нарочито кад се охладила, али како за добру крмачу (наше породично стабло искључиво је таквима окићено) нема лоше сплачине - нема сумње да ће и на њу доћи ред.

Све време кувах у дебелој ролци (изјутра сам је обукла јер сам преподне боравила на улици), пухћући и хукћући, али немајући времена или се не сећајући да је скинем. Хајде још ово и хајде још оно, хрлила сам, све се надајући предаху (на који сам још дууго морала чекати).
Прекрих сто зеленим столњаком, па одох по беле тањириће. Тата већ беше пристигао с посла, па засео, гледа и коментарише. Па то морају баш бели, пита ко да не зна. Морају наравно, све како сам замислила. Није важно какав је тањир него шта је у тањиру, прави се паметан (а и практичан је) он. Е важно је, мени је важно (не чујем и не марим да ли му крче црева). Онда увих виљушке и кашике у зелену салвету и везах преко розе машну. Поред тога у тањир ставих и ножеве: сваки први розе, сваки други зелени. Тек тад ме мајка упита шта ће ми кашике. Да, чорбе нисмо кували (и остало једва стигосмо, а не знам ни где ће нам стати). Дакле, кашике уклоних, па по столу расух зелене свећице у облику јабука и орахе. На средини је стајала пшеница коју сам лично одгајила и украсила,  зеленом јутом и розе машном. Тата само нешто контрира, а знам да се увек диви мом уметничком дару. Док ти то завршиш, каже, стићи ће и други Божић, а ја ћу црћи од глади. Па узми, бре, па једи, не чекај ти. Тако је и поступио, изгладнелом човеку није до естетике.
Коначно мајка на сто изнесе обредне хлебове, па заповеди оцу да волове води, а мени да их терам, за шта ми у руку тутну шаку, специјално за то умешену (тој шачици једна од мојих сестара сутрадан је сасекла све прсте осим средњег). Не мислиш ваљда да бих их ја шибала? На шта ти ја личим, зар ја да злостављам животиње? Могу само пријатељски да их тапнем по сапима, па то и урадих. Ал' џаба ја волове водим и подстичем, кад мој отац не зна куд би с њима: узвртео се човек, па држи лево, држи десно, док најпосле не изора њиву све вртећи се укруг (о побогу, воловима се вероватно у глави завртело). А и моја мајка, стално ми то иде на нерве, ако не начини њиву од које су волови двапут већи, направи је тако  да се у њој не могу ни окренути или могу загазити тек с три папка.

Кад се појавише сестре, зетови и сестрићи, већ је све било спремно. Само да ми дају апарат да усликам. Хајде, то мора до осам и петнест да буде на Фејсу, зезао ме зет. Да, даа, потврдих, изувши папуче и пењући се на столицу, како бих имала што бољи угао посматрања. (А поставила сам их тек кроз сат-два. Истина је да сви ми што по Фејсбуку објављујемо ма какве фотографије нисмо нормални. И ја сам подлегла масовном лудилу. Али волим да с другима поделим оно што мене саму весели.) Хоћеш да кажеш да није лепо, упитах. Лепо је, не могу да кажем, признаде (зачудо) он (док се на кревету намештао ко квочка на јајима).

Mаша и Миа остале су да спавају са мном и целе вечери шушкале о поклонима које очекују од Деда Мраза... Божић Бате... Деда... Ма није важно који ће их спустити под јелку или под сто на џак сламе, само нека буде поклона.
Већ њиховим гостовањем била је загарантована поприлична тескоба у мом кревету. Испоставило се да је Машино јастуче у облику срца, звано (из неког разлога) Пупи (шта год то значило) и Зујица, мала плишана пчелица, заузели пола кревета у средини (Маша није допуштала ни да их окрзнемо). Миа се стисла уза зид, ја напола штрчим изван кревета. И тако смо провеле ноћ, док њих две баба није измамила да "џарају ватру", а ја се раскомотила ко човек, да још мало дремнем како ваља.
Око једанаест, кад је и деда намаммљен из кревета, поставили смо клопу, па деда с кадионицом крете по жар. Како из шпорета поче да вуче неку жишку од пола метра, жена прекороно зину: пребиј, пребиј! Њему све треба цртати. Тек што једном ману, а Маша му оте кадионицу из руку и сама замаха (кудикамо се у том боље од деде снашла), под нос сваком од нас, преко трпезе. Онда крете да тражи икону. У ходнику је не нађе, па се досети: аха и врати у кухињу где својски окади једну графику (дрвеће на њој од тог напрасно олиста).
Потом стаде уза ме и рече да хоће и она да прича оченаш. Ја га увек говорим и сваки пут направим неку грешку, инверзију. Оче наш, који си на небесима, кажем ја и направим паузу да Маши дам времена да ме прати. Оче наш који си на небесима, каже Маша, гледајући у ме и очекујући следећи задатак. Да се свети име твоје... да се свети име твоје... да буде воља твоја... да буде воља твоја... да дође царство твоје... да дође царство твоје... и на земљи као и на небу... и на земљи као и на небу... Хлеб наш насушни дај нам данас... Хлеб наш мрњм, мрњм дај нам данас... и опрости нам дугове наше (то нарочито, промрмљах, и мајка се исцери; Маша не чу)... и опрости нам дугове наше... као што и ми опраштамо дужницима својим... као што и ми опраштамо дужницима својим... И не уведи нас у искушење... и не уведи нас у искушење... но избави нас од зла... НЕ избави нас од зла, рече Маша, а ја вриснух: но ИЗБАВИ нас! Црна Машо, умало да нас упропастиш!

Готово свакога дана ове топле зиме Огњен и ја шетамо по шумама и ливадама испод наших кућа. Он води, ја га следим (на млађима свет остаје, али за њим ја не посустајем). Прегазимо силна жита, прескочимо силне јарке, посрћемо преко ораница, провучемо се измеђ шибља и младих стабљика (притом се често деси да ме гранчица коју Огњен узнемири, по образу, замало и оку, одалами, а ја опсујем, и грану и тог бахатог рмпалију). И да ме остави усред неког шумарка, једва бих се куће домогла. Ја само идем за њим ко гуска у маглу, а појма немам ни куд пролазим ни где ћу да стигнем.
Пре неки дан тако решисмо да прегазимо једну јаругу (не, нећемо ми куд је лакше и брже), те се опрезно најпре спустисмо између дрвећа, клизећи низ још влажно лишће, а потом, пошто дотакосмо дно, почесмо да се пењемо стрмином. Он, који иде први, упозори ме (како и треба братић да пази на тетку): пази, немој да паднеш. Готово истог трена неспретно је згазио и стропоштао се. Ја сам одмах покушала да га задржим, да се не стрмоглави баш скроз у јаругу, а он се сруши на мене, услед чега и ја седох на земљу, а он у моје крило. У таквом положају се неко време церекасмо, а потом настависмо пут.
Ја сам свесна да је он тек за нијансу бољи од оног Домановићевог вође, а ипак идем за њим, ваљда што сам мазохиста. Данас ме навео да се котрљамо низ једну ливаду. Како ја то више од две деценије нисам радила, најпре ми је дао и инструкције: да ставим капуљачу на главу. И то је било паметно, да ми се лишће и трава у косу не уплићу. Али чим почех да се окрећем, Шмуци (тај Огњенов златни ретривер, за којег се сад сумња да је то што кажу - а као да је важно, као да су псеће газде неке нарочите расе, с педигреом) одмах ме почео хватати зубима за ту исту капу. Кад ме се, након мојих притужби Огњену да ме Шмуци напада, и Огњеновог дозивања, златни-ретривер-који-то-можда-није оканио, ја се, све у нади да ћу осетити сласт из детињства, закотрљах још једном (не бејах још ни пола брда превалила). Обоје смо се кикотали, ја сам постизала све већу брзину и све више губила контролу, а пас је облетао око нас и хватао нас за шта стигне, желећи ваљда и сам да учествује у тој игри. После ми се цео свет вртео (да устадох и кретох даље одмах, гарант бих омашила правац и доспела у суседни атар) и беше ми готово до малопре мука у желуцу. Је ли ти било супер, упита Огњен, клиберећи се. Е, баш и није, изгледа да таква забава није за моје године и да више од тог занос не осећам.

Из шетње пристадосмо за сто, на којем бејаху врући ћевапи. А док сам Огњену секла кришку домаћег хлеба, занесох се и не зауставих на време: умало прст да отфикарим.
Било је и колача, а Огњен се интересовао да ли су начињени с Мићковом машћу. (Он тобоже не воли и не конзумира ништа што се справи с вепровом машћу - тврди да та маст специфично, неугодно, мирише и да он то може да утврди. А ја знам да би он појео и масно ћебе, и бобову сламу, а некмоли колач, све и да јесте с машћу свињског мужјака умешен.) И док сам му ја пребацивала да глуми, да нема колача који не би појео, он је напоменуо и да је Мићко пред крај живота ионако био изложен ветеринаревој интервенцији. Знаш како се после поправио, рече још (а има у томе вероватно истине). Кад завршисмо с обедом, замолих га да ми превије прст (ваљда је у школи толико научио). Док је чекао да ножем (оним који ме је и искасапио, и замало обогаљио - замислите да не могу да куцам по тастатури, далеко било) порежем завој по дужини, да може да ми га веже око прста, а како је нож, будући да сам седела, био уперен ка његовом међуножју, исцерих се: Огњене, пази да се и ти не "поправиш"!

Ни луткама није веровати

Ове године Маша и Миа нису хтеле да гледају новогодишњу представу у Бухи већ Снежну краљицу. (У ствари, сад би гледале и новогодишњу, ако се неко накани да их одведе.) A што оне гледају - гледамо и ми (тобоже одрасли), с једнаком пажњом и радошћу.
Сва она деца у гледалишту била би и симпатична, али гомила одраслих уме да иритира. Рецимо, кад деца почну да аплаудирају пре представе, не би ли како намамили глумце на бину, одрасли се придруже својим грозним гласним ручердама. Пробише нам уши! Сестра и ја само се згледамо, стиснутих усана и озбиљних погледа којима разумемо неизговорене речи (и притајени бес). У једном трену зачух и жену од које су ме делила два седишта како пита сина: хоћемо да аплаудирамо? Јеси ли полудела?! Пусти дете кад га мрзи. (И сачекај три минута да представа почне, није ти стала крава на ногу.) Само ми фали да се и ви ту разлупате, да пошашавим од буке. 
Кад се већ из предграђа упутимо у престоницу, ми увек искористимо прилику и да, после представе, процуњамо продавницама у близини. У продавници, Маша и Миа "ухватиле ук", што би рекла моја мајка рецимо и још неке бабе, па их не можеш (ни иначе) ни повести ни потерати. Мислим, потерам их ја по оној радњи, а не могу да их похватам. Нема лутке коју нису загрлиле, којој се нису о раме обесиле или с којом нису, срдачно поразговарале (све сам то уочила трудећи се да им не изгубим траг међ оним силним штендерима и купцима). Лично сам их усликала у блиском контакту с два лутка: свака "своме" ставила руку на раме, па се исцериле од ува до ува. Истопише се од милине, ко да су лутке од крви и меса! Ја приметих (само напола шаљиво, само напола) како ми се чини да ти дечаци и нису баш друштво за њих (тетка сам, и љубоморна сам на све момке који ће им се икад примаћи, све и да су од пластике). Штоо, упита Миа, баш јеесуу. Старији су од вас бар пет година, аргументовах ја. Ниису, побуни се опет Миа. А Маша ми саопшти да ће оне после с њима да иду у кафић (проклета телевизија, начисто ће ми упропастити сестричине; какав црни кафић, па немате још ни тридесет година!). Док сам нишанила апаратом, она једном лутку, свом, провуче руку с леђа испод сакоа и исцери се као оне девојчуре (Луција, Мими Китагами, ко зна која), махом јапанским, цртаћима, које она свакодневно гледа и, из тог разлога (тачније јер ми узурпира лаптоп), иде ми на живце.
Недавно је Миа набавила две лутке, мушког пола (један плавушан, други тамнопути, брка - изгледа да и произвођачи играчака сматрају да су најслађи пољупци кад бркови жаре, сем тога, ваљда и у свету играчака мора да се, коначно, поштује родна равноправност). Јуче се са сестром играла, па ми се, кад уђох у собу, пожали како она (тј. Маша) "само хоће да га (црног, чини ми се) скине (до "атлет" мајице) јер је тако много леп". Док ја упитно гледах, покушавајући да схватим каква је то "скривена" лепота, она му скиде сако, да прикаже бицепсе и трицепсе, па му и мајицу заврте, опипавши плочице (то ли је та мушка лепота? мени те плочице ни сад ништа не значе). Данас од сестара начух да га је ова мала неваљалица свлачила не само до појаса већ, што би Гвозден (у једној старој серији) рекао - дибидус, у нади ваљда да ће имати шта и да види. Кад оно: горе мушкарац (заносан, ако њих две неко пита), доле - неопредељен.
Небитно је што су лутке (мушке, па нек су и евнуси, није им веровати), не желим да се петљате с њима и тачка.

Ретка тетка

Огњен је преда мном, у специфичном контексту, поменуо полни орган, не свој (не свој, побогу... још од оног дана, кад је, као четворогодишњак отприлике, изјавио да га боли к...., па онда, изненађен, посматрао у неверици како, тобоже, позивам телефоном хитну помоћ - па није шала, важан је алат то, треба дуго да га служи, не сме се ризиковати), Мићков (то је име једног вепра, што је отишао богу на истину, тј. завршио у тигању и сличним посудама).

Срам те било, прекорих га тобоже ја, како то можеш да кажеш пред тетком? Али ја тебе не сматрам за теткуу (већ за другарицу, неког с ким је овце чувао, иако ниједно од нас не спада у пастире), исцерен и зајапурен (од неког младалачког заноса, за који није потребан посебан повод), одбрани се он.

Додуше, истина је: тетка сам утолико што сам се наџогерила на нижу (и дебљу, старију) грану породичног стабла, која ме сили да ту титулу као јарам носим. А ја се цимам и опирем, све бих да га с врата смакнем. Отуда с братићем и сестрићима прескачем вијачу, пентрам се по дрвећу, барабар с њима прелазим силне километре и лупам (глупости) ко Максим по дивизији (ко год он био и какве год природе био тај његов посао). У овом последњем неретко их надилазим.
Тетка, она давнашња, ваљда мора бити неко ко паметује, придикује, ућуткује и осуђује, а преда мном се сестрићи и братићи не устручавају да поступе по народној изреци: што на ум - то на друм (истог се правила и ја готово једнако држим). И онда се заједно клиберимо ко луд(и) на брашно.