Готово свакога дана ове топле зиме Огњен и ја шетамо по шумама и ливадама испод наших кућа. Он води, ја га следим (на млађима свет остаје, али за њим ја не посустајем). Прегазимо силна жита, прескочимо силне јарке, посрћемо преко ораница, провучемо се измеђ шибља и младих стабљика (притом се често деси да ме гранчица коју Огњен узнемири, по образу, замало и оку, одалами, а ја опсујем, и грану и тог бахатог рмпалију). И да ме остави усред неког шумарка, једва бих се куће домогла. Ја само идем за њим ко гуска у маглу, а појма немам ни куд пролазим ни где ћу да стигнем.
Пре неки дан тако решисмо да прегазимо једну јаругу (не, нећемо ми куд је лакше и брже), те се опрезно најпре спустисмо између дрвећа, клизећи низ још влажно лишће, а потом, пошто дотакосмо дно, почесмо да се пењемо стрмином. Он, који иде први, упозори ме (како и треба братић да пази на тетку): пази, немој да паднеш. Готово истог трена неспретно је згазио и стропоштао се. Ја сам одмах покушала да га задржим, да се не стрмоглави баш скроз у јаругу, а он се сруши на мене, услед чега и ја седох на земљу, а он у моје крило. У таквом положају се неко време церекасмо, а потом настависмо пут.
Ја сам свесна да је он тек за нијансу бољи од оног Домановићевог вође, а ипак идем за њим, ваљда што сам мазохиста. Данас ме навео да се котрљамо низ једну ливаду. Како ја то више од две деценије нисам радила, најпре ми је дао и инструкције: да ставим капуљачу на главу. И то је било паметно, да ми се лишће и трава у косу не уплићу. Али чим почех да се окрећем, Шмуци (тај Огњенов златни ретривер, за којег се сад сумња да је то што кажу - а као да је важно, као да су псеће газде неке нарочите расе, с педигреом) одмах ме почео хватати зубима за ту исту капу. Кад ме се, након мојих притужби Огњену да ме Шмуци напада, и Огњеновог дозивања, златни-ретривер-који-то-можда-није оканио, ја се, све у нади да ћу осетити сласт из детињства, закотрљах још једном (не бејах још ни пола брда превалила). Обоје смо се кикотали, ја сам постизала све већу брзину и све више губила контролу, а пас је облетао око нас и хватао нас за шта стигне, желећи ваљда и сам да учествује у тој игри. После ми се цео свет вртео (да устадох и кретох даље одмах, гарант бих омашила правац и доспела у суседни атар) и беше ми готово до малопре мука у желуцу. Је ли ти било супер, упита Огњен, клиберећи се. Е, баш и није, изгледа да таква забава није за моје године и да више од тог занос не осећам.

Из шетње пристадосмо за сто, на којем бејаху врући ћевапи. А док сам Огњену секла кришку домаћег хлеба, занесох се и не зауставих на време: умало прст да отфикарим.
Било је и колача, а Огњен се интересовао да ли су начињени с Мићковом машћу. (Он тобоже не воли и не конзумира ништа што се справи с вепровом машћу - тврди да та маст специфично, неугодно, мирише и да он то може да утврди. А ја знам да би он појео и масно ћебе, и бобову сламу, а некмоли колач, све и да јесте с машћу свињског мужјака умешен.) И док сам му ја пребацивала да глуми, да нема колача који не би појео, он је напоменуо и да је Мићко пред крај живота ионако био изложен ветеринаревој интервенцији. Знаш како се после поправио, рече још (а има у томе вероватно истине). Кад завршисмо с обедом, замолих га да ми превије прст (ваљда је у школи толико научио). Док је чекао да ножем (оним који ме је и искасапио, и замало обогаљио - замислите да не могу да куцам по тастатури, далеко било) порежем завој по дужини, да може да ми га веже око прста, а како је нож, будући да сам седела, био уперен ка његовом међуножју, исцерих се: Огњене, пази да се и ти не "поправиш"!