Ретка тетка

Огњен је преда мном, у специфичном контексту, поменуо полни орган, не свој (не свој, побогу... још од оног дана, кад је, као четворогодишњак отприлике, изјавио да га боли к...., па онда, изненађен, посматрао у неверици како, тобоже, позивам телефоном хитну помоћ - па није шала, важан је алат то, треба дуго да га служи, не сме се ризиковати), Мићков (то је име једног вепра, што је отишао богу на истину, тј. завршио у тигању и сличним посудама).

Срам те било, прекорих га тобоже ја, како то можеш да кажеш пред тетком? Али ја тебе не сматрам за теткуу (већ за другарицу, неког с ким је овце чувао, иако ниједно од нас не спада у пастире), исцерен и зајапурен (од неког младалачког заноса, за који није потребан посебан повод), одбрани се он.

Додуше, истина је: тетка сам утолико што сам се наџогерила на нижу (и дебљу, старију) грану породичног стабла, која ме сили да ту титулу као јарам носим. А ја се цимам и опирем, све бих да га с врата смакнем. Отуда с братићем и сестрићима прескачем вијачу, пентрам се по дрвећу, барабар с њима прелазим силне километре и лупам (глупости) ко Максим по дивизији (ко год он био и какве год природе био тај његов посао). У овом последњем неретко их надилазим.
Тетка, она давнашња, ваљда мора бити неко ко паметује, придикује, ућуткује и осуђује, а преда мном се сестрићи и братићи не устручавају да поступе по народној изреци: што на ум - то на друм (истог се правила и ја готово једнако држим). И онда се заједно клиберимо ко луд(и) на брашно.