Ко је Србин и српскога рода нека пиротехничка средства кажу

Не може отац мој мирно да слуша пушкарање, но и сам изашао на терасу да баци петарду. Шта је, скочи у паници мајка (а с њом вероватно и њен притисак), која је недавно тек легла у кревет, а заборавила да поноћ није превалила. Шта је, обрецнух се ја на њу (што се препала као да јој се кућа срушила на главу), ништа, пуца се (ниси данас гледала у календар, а? је ли могуће да се ниси зажелела? па седам дана већ проведосмо у миру и тишини).
Ја сам будна (иако ми се очи одавно склапају) довољно да могу да се дерњам из своје собе: матор човек, шездесет шест напунио малопре (ако је веровати личној карти), а... кида ми живце (што се ноћас покрштава, мали Мујо).
Имам још једну, каже, (ваљда да ме умири и ућутка) немам више (у, што ми је жао, само што не заридам). Па зар мораш све да спискаш, не можеш се оканити док има муниције (ко ја кад једем колаче: не одустајем док све не истребим)? Остави једну и за Осми март, довикујем иронично и поспрдно. А можеш и за Дан заљубљених (то сад шире сагледавам могућности). Ако нећеш за Светог Јована. Или пак да распалиш сутра, да достојно прославимо Светог Василија (е, тај ми је, из неког разлога, посебно за срце прирастО).
Неће ми срце страдати од љубавних јада ни од масне хране (такве се клоним), од свакодневног стреса: има да ми се откине од српско-православне патетике (ма колико да ме засмејава; то се пуца ко да Троју освајамо)!