То што у којекаквим формуларима под ставком брачни статус мораш да напишеш неудата (од срамоте у земљу да пропаднем), даје за право свакој тетки, стрини, ујни, баби, прији, комшиници, случајној пролазници, у чијој се близини нађеш, да употреби све своје моћи како би ти статус променила.
Пре неки дан ја се затекох на слави крај неке жене која ме први пут у животу види, баш као и ја њу. То је, разуме се, није омело у хуманитарном раду. Како се ту затекао и неки младић (нико не зна је ли он слободан, а за мене се нико и не пита - ваљда се, кад узмемо све у обзир, подразумева да ме нико (више) неће, а да бих ја оберучке шчепала ма шта да ми се понуди), госпођи се упалио проводаџијски радар (за то је потребно само да се на једном месту нађу два, бар наизглед и на основу података којима околина располаже, распарена, односно неспарена, бића, засад још искључиво супротног пола). Како је с њене друге стране за столом седела моја мајка, госпођа искористи ситуацију да дође до неких кључних информација.
Раније је баба, сестра мог деде, већ навела да сам најстарија (обе сестре су ми млађе, и удате, само се ја још нисам удала - леле мени, грдна ли сам срамота за фамилију), те да ме треба истући (ко да је то поуздана метода да ме принуде, па ја сам ко Мали Радојица - клинце под нокте могу да ми ударају: кад нећу - нећу). А добро, удаће се (и покајаће се - изгледа да то, под притиском риме, нико не пропусти да дода; па што онда инсистирају на томе да свако стане пред матичара и олтар?) ... госпођа осети потребу да теши неуцвељене. Можда нећу, што свако мора да се уда, приметих, тек онако, да кажем ма шта, а и да контрирам (не осећам потребу ни с блискима, а поготово са странцима, да говорим о свом доживљају љубави, брака и живота).
Госпођа проводаџија се одмах нашла позваном да прискочи у помоћ (коју нико није призивао). Сркнувши супу, упита моју мајку: које је годиште она (тј. ја; да се обрати мени, што сам јој седела слева, изгледа да је од ње изискивало превелик напор: ако сам неудата - нисам неурачунљива)? Моја мајка, шта ће (можда ју је и стид, ал' шта ће: мајка ко мајка, нек је и наопако - њено је), прошапта. КојЕ (ко каже да у српском језику акценат не може да стоји на последњем слогу?), упита наново ова (да ли не чу добро или се запрепасти, канда је ценила да сам у тинејџерском добу). Мајка понови. Госпођа се замало загрцну супом, али не одустаде од свог наума. А које је (опет сркну супу) ... упита бабу за присутног момка. У, старија је она много, закључи баба. /Деценија и по није занемарљива, мисле, ко да они нешто знају; па ето колико јуче у свим новинама беше жена с мужем млађим готово четири деценије (мислим, ако је разлика у годинама једино битна и једина препрека)./ Их, доврага, проводаџика већ била почела да трља руке, а посао јој пропаде због моје крштенице (па ваљда није било никакве друге сметње: ми имамо момка, ви имате (баба)девојку - шта има ту да се филозофира и тврди пазар).
Направих се као да не чујем и не знам о чему зборе, испрва не престајући да мирно и равномерно кусам супицу, а потом наваливши ножем и виљушком на купус (да искалим бес). Проклета учтивост! А лепо сам могла да искористим предност позиције у којој бејах и декнем лактом у ребра ту жену што гура нос у туђа посла, нека спадне с клупе (има среће што сам бескрајно уздржана и толерантна особа).
Сваки пут ме ужасно изнервира таква дрскост искључиво непознатих људи (моји ближњи ми никад не би поменули удадбу и репродукцију, све и да их због тога поједе секирација). Како неком падне на памет да се у такве ствари меша: ко да је муж наранџа, па може ко хоће да бира (ја ни у пиљари не допуштам другоме да ми бира воће, а камоли да ми сапутника тражи и капу кроји). О, људи моји: неудата сам (срам ме било), ал' лепо ми стоји!
Пре неки дан ја се затекох на слави крај неке жене која ме први пут у животу види, баш као и ја њу. То је, разуме се, није омело у хуманитарном раду. Како се ту затекао и неки младић (нико не зна је ли он слободан, а за мене се нико и не пита - ваљда се, кад узмемо све у обзир, подразумева да ме нико (више) неће, а да бих ја оберучке шчепала ма шта да ми се понуди), госпођи се упалио проводаџијски радар (за то је потребно само да се на једном месту нађу два, бар наизглед и на основу података којима околина располаже, распарена, односно неспарена, бића, засад још искључиво супротног пола). Како је с њене друге стране за столом седела моја мајка, госпођа искористи ситуацију да дође до неких кључних информација.
Раније је баба, сестра мог деде, већ навела да сам најстарија (обе сестре су ми млађе, и удате, само се ја још нисам удала - леле мени, грдна ли сам срамота за фамилију), те да ме треба истући (ко да је то поуздана метода да ме принуде, па ја сам ко Мали Радојица - клинце под нокте могу да ми ударају: кад нећу - нећу). А добро, удаће се (и покајаће се - изгледа да то, под притиском риме, нико не пропусти да дода; па што онда инсистирају на томе да свако стане пред матичара и олтар?) ... госпођа осети потребу да теши неуцвељене. Можда нећу, што свако мора да се уда, приметих, тек онако, да кажем ма шта, а и да контрирам (не осећам потребу ни с блискима, а поготово са странцима, да говорим о свом доживљају љубави, брака и живота).
Госпођа проводаџија се одмах нашла позваном да прискочи у помоћ (коју нико није призивао). Сркнувши супу, упита моју мајку: које је годиште она (тј. ја; да се обрати мени, што сам јој седела слева, изгледа да је од ње изискивало превелик напор: ако сам неудата - нисам неурачунљива)? Моја мајка, шта ће (можда ју је и стид, ал' шта ће: мајка ко мајка, нек је и наопако - њено је), прошапта. КојЕ (ко каже да у српском језику акценат не може да стоји на последњем слогу?), упита наново ова (да ли не чу добро или се запрепасти, канда је ценила да сам у тинејџерском добу). Мајка понови. Госпођа се замало загрцну супом, али не одустаде од свог наума. А које је (опет сркну супу) ... упита бабу за присутног момка. У, старија је она много, закључи баба. /Деценија и по није занемарљива, мисле, ко да они нешто знају; па ето колико јуче у свим новинама беше жена с мужем млађим готово четири деценије (мислим, ако је разлика у годинама једино битна и једина препрека)./ Их, доврага, проводаџика већ била почела да трља руке, а посао јој пропаде због моје крштенице (па ваљда није било никакве друге сметње: ми имамо момка, ви имате (баба)девојку - шта има ту да се филозофира и тврди пазар).
Направих се као да не чујем и не знам о чему зборе, испрва не престајући да мирно и равномерно кусам супицу, а потом наваливши ножем и виљушком на купус (да искалим бес). Проклета учтивост! А лепо сам могла да искористим предност позиције у којој бејах и декнем лактом у ребра ту жену што гура нос у туђа посла, нека спадне с клупе (има среће што сам бескрајно уздржана и толерантна особа).
Сваки пут ме ужасно изнервира таква дрскост искључиво непознатих људи (моји ближњи ми никад не би поменули удадбу и репродукцију, све и да их због тога поједе секирација). Како неком падне на памет да се у такве ствари меша: ко да је муж наранџа, па може ко хоће да бира (ја ни у пиљари не допуштам другоме да ми бира воће, а камоли да ми сапутника тражи и капу кроји). О, људи моји: неудата сам (срам ме било), ал' лепо ми стоји!
Нема коментара:
Постави коментар