Пре неки дан сам на Фејсбуку затекла поруку од неког странца. Баш сам се изненадила: ретко ми пише било ко. Још му не бејах спознала националност, али већ на основу имена постала сам подозрива. Пита (без поздрава, без икаквог увода) може ли нешто да ме пита (какво расипање енергије, слова и времена; а ни великог почетног слова ме није удостојио - то му је велики минус). Хм... већ и то је носило додатне негативне поене (странац који хоће НЕШТО да ме пита) и мислила сам испрва да га игноришем (ценим да би се он због тога угушио у сузама, дневно широм света пошаље можда свега две хиљаде петсто шездесет и три поруке сличног садржаја).
Но пошто видех да имамо заједничку пријатељицу, и то моју сунродницу, па још и рођаку, реших да се малчице нашалим (свакако сам у предности: он не зна шта га чека, а ја знам шта вероватно тражи и какав сам ђаво - свакако не од врсте коју иште). Стога му одговорих: о времену, глобалном загревању? Да, можеш. Разуме се да сам га тиме напречац освојила (знам ја како људи лако подлежу мојој духовитости, падају ко покошени), али и да тако неће остати... јер он ће, засигурно, у клин, а ја у плочу, док најпосле не увиди да је око мене непремостив зид (одустаће пре или касније - ко би се бактао око бедема и дрвеног коња, кад на сваком ћошку седе лепотице широм отворених капија).
Признао је да сам "луда и забавна" (и помислио да ме смекшао). /Волим кад људе насмејем. И кад мисле да сам забавна./ Мислиш, паметна? Еее, српско-турски рат изгледа још није готов, а овој бриткој сабљи, коју радо пашем, нећеш умаћи (повуци се са мегдана, док те у фронцле не исечем). Мислиш, без гушчијег перја?
Хтео би, каже, да ми буде пријатељ (боље би било да је то све што желиш, написах, а он се опет насмеја), да разговара са мном (па добро, нема у том ничег лошег, ко ти брани). Хм... хајде као да му верујем. /Али не знамо се ми, Турци, од јуче! (Мало им пет векова било, но би још да јуре наше жене, никако да их се курталишемо.) То све сами манијаци (не смеју у свом дворишту да вире, па зевају преко плота и све мисле да около жене голе ходају или бар пред укљученом веб камером./ Мислим, ја знам каква сам ја, али он се, сигурна бејах, нада да ће ме, уз мало муке, обрлатити (ма све су жене исте... како да не; тврде пазар, ал' ко уме да се стрпљиво "ценка"...).
Каже да живи у Истанбулу и да је лични тренер фитнеса и кикбокса (у бокте, клецнуше ми колена). Готово сам сигурна како му је то један од главних адута, верује да нема жене која пред тим не би поклекла (а мене је то импресионирало колико и његов изглед; да, згодан је и атрактиван, примећујем - нисам ћорава, али шта ја имам с тим, шта то мене брига?)
Осмели се, па одмах упита "колико сам стара" (аха, ту смо, већ слутим да ће пријатељству брзо доћи крај). Знам ја куд он смера, знам, али мени не пада тешко да преусмеравам. Искористих буквално значење, па одговорих: веома стара. Не вреди: ја "одгурујем", а он се лепи као мува на мед - опет му симпатично. И каже: ја волим старе жене (гле чуда, уопште ме не изненади та геронтофилија; зар је требало да ме задиви?). А мене баш брига шта ти волиш, рекох (знам да од такве равнодушности вртоглаво опада самопоуздање; мораће да пошаље додатних петсто тридесет шест порука да се опорави ласкавим изјавама белосветских жена). Сад је он био веома збуњен. Стога примети како сам "тешка жена" (а шездесетак кила, што јес' - јес', није мало). Аман, човече, ја ти причам: окани се, а ти не конташ, ко да турски зборим (чекај, па теби је то матерњи, требало би да разумеш).
Но пошто видех да имамо заједничку пријатељицу, и то моју сунродницу, па још и рођаку, реших да се малчице нашалим (свакако сам у предности: он не зна шта га чека, а ја знам шта вероватно тражи и какав сам ђаво - свакако не од врсте коју иште). Стога му одговорих: о времену, глобалном загревању? Да, можеш. Разуме се да сам га тиме напречац освојила (знам ја како људи лако подлежу мојој духовитости, падају ко покошени), али и да тако неће остати... јер он ће, засигурно, у клин, а ја у плочу, док најпосле не увиди да је око мене непремостив зид (одустаће пре или касније - ко би се бактао око бедема и дрвеног коња, кад на сваком ћошку седе лепотице широм отворених капија).
Признао је да сам "луда и забавна" (и помислио да ме смекшао). /Волим кад људе насмејем. И кад мисле да сам забавна./ Мислиш, паметна? Еее, српско-турски рат изгледа још није готов, а овој бриткој сабљи, коју радо пашем, нећеш умаћи (повуци се са мегдана, док те у фронцле не исечем). Мислиш, без гушчијег перја?
Хтео би, каже, да ми буде пријатељ (боље би било да је то све што желиш, написах, а он се опет насмеја), да разговара са мном (па добро, нема у том ничег лошег, ко ти брани). Хм... хајде као да му верујем. /Али не знамо се ми, Турци, од јуче! (Мало им пет векова било, но би још да јуре наше жене, никако да их се курталишемо.) То све сами манијаци (не смеју у свом дворишту да вире, па зевају преко плота и све мисле да около жене голе ходају или бар пред укљученом веб камером./ Мислим, ја знам каква сам ја, али он се, сигурна бејах, нада да ће ме, уз мало муке, обрлатити (ма све су жене исте... како да не; тврде пазар, ал' ко уме да се стрпљиво "ценка"...).
Каже да живи у Истанбулу и да је лични тренер фитнеса и кикбокса (у бокте, клецнуше ми колена). Готово сам сигурна како му је то један од главних адута, верује да нема жене која пред тим не би поклекла (а мене је то импресионирало колико и његов изглед; да, згодан је и атрактиван, примећујем - нисам ћорава, али шта ја имам с тим, шта то мене брига?)
Осмели се, па одмах упита "колико сам стара" (аха, ту смо, већ слутим да ће пријатељству брзо доћи крај). Знам ја куд он смера, знам, али мени не пада тешко да преусмеравам. Искористих буквално значење, па одговорих: веома стара. Не вреди: ја "одгурујем", а он се лепи као мува на мед - опет му симпатично. И каже: ја волим старе жене (гле чуда, уопште ме не изненади та геронтофилија; зар је требало да ме задиви?). А мене баш брига шта ти волиш, рекох (знам да од такве равнодушности вртоглаво опада самопоуздање; мораће да пошаље додатних петсто тридесет шест порука да се опорави ласкавим изјавама белосветских жена). Сад је он био веома збуњен. Стога примети како сам "тешка жена" (а шездесетак кила, што јес' - јес', није мало). Аман, човече, ја ти причам: окани се, а ти не конташ, ко да турски зборим (чекај, па теби је то матерњи, требало би да разумеш).
Некако уграби прилику и да ми каже како сам веома секси (ах, какво разочарење: веровала сам да ми се обратио због мојих духовних одлика, због интелектуалног потенцијала). Можда је требало да паднем у занос од среће? Ваљда је ОК кад ти то кажу. Хвала (ваљда је то комплимент, па морам бити учтива), али није ми то била намера; извињавам се, стварно нисам хтела. /Проклета профилна слика! Не знам колико секси могу бити дебеле зелене хулахопке (добро, јесте сукња кратка; добро, можда и знам), а и закопчана сам до грла (упс, вири ми једно раме)./ Мислим, импонује ми донекле (само зато што сам "танталског рода"), али ако тражиш то што мислим да тражиш, пишеш погрешној особи (и губиш драгоцено време).
Не знаш ти мене, па ја сам бре од Маркове сорте (сва срећа те немам оне брчине) - моли се богу да не окренем ћурак наопако. Море, Турци, алал вам све жене, али џаба не јурите мене!
Не знаш ти мене, па ја сам бре од Маркове сорте (сва срећа те немам оне брчине) - моли се богу да не окренем ћурак наопако. Море, Турци, алал вам све жене, али џаба не јурите мене!
Нема коментара:
Постави коментар