Живот је постао много
стреснији откако је на нашим телевизијама отпочело емитовање латиноамеричких
серија (индијске и турске су мале бебе за те).
Не само да ниси могао да похваташ ко је коме шта (ни они сами нису могли бити сигурни да им отац у ствари није тетка), него су све јунакиње слиниле без престанка, сузе су лиле ко из кабла, потоцима, претећи новим четрдесетодневним потопом. Вазда су ми ишле на нерве све оне женетине што ем за сваку ситницу клекну пред иконом или кипом каквог свеца, ем цмиздре да ти се коса дигне на глави. Верујем да и тај светац није имао избора: да доживи нервни слом или да помогне (и тако их се ратосиља, бар док их не задеси нова пошаст: рецимо бубуљица на носу)! За разлику од потоњих, индијских и турских, серија, ове су с почетка имале и врло негативан утицај на здравље средовечних, махом (али не и искључиво) слабо образованих жена (после су огуглале). Већ гледајући једну од првих таквих серија, све су почеле да пате од несанице и силне бриге за Касандру и Хосе Игњација, рецимо (а неке и за Касандриног деду, јединог јој заштитника - ако деда одапне, шта ће црна кукавица?).
Моја мајка није могла да спава, вазда се жалила да су јој сви ти ликови пред очима, плашила се Касандриних непријатеља (уживела се жена исувише).
Једне вечери, пошто се вратила из комшилука (те серије често су гледане у друштву, а потом су се и препричавале уз кафу, комшинице су размењивале мишљења, сумње, претпоставке, наде и бес или саосећајност), провири кроз врата моје собе, видно узнемирена и уплакана, једва изустивши: умро је! Сестре и ја скочисмо, изненађене (сад си нашла, усред ноћи, о смрти да нам збориш): коо? каад? Касандрин деда! Иди, бре, жено, 'бо те деда! Ми помислиле неки рођак, комшија... а за деду нам баш пуца прслук. Шта сад, треба да изјавимо саучешће Касандри?!
Код једне постарије комшинице те серије су развијале и навијачку страст. Тако је кад се главни лик, каква наивна светица, сукоби са својим мрским и злим непријатељима (што јој, ничим изазвани, о глави раде, и не знају за радно време), поскакивала пред ТВ-ом као у рингу и подстицала: набоди га, сад га набоди, маму му ..... Међутим, било је тренутака кад је и она подлегала стресу (кад је борбеност у њој јењавала) и посезала за аналгинима и таблетама сличног дејства.
Несумњиво је популарност латиноамеричких серија код нас битно утицала на раст производње фармацеутских фабрика.
Не само да ниси могао да похваташ ко је коме шта (ни они сами нису могли бити сигурни да им отац у ствари није тетка), него су све јунакиње слиниле без престанка, сузе су лиле ко из кабла, потоцима, претећи новим четрдесетодневним потопом. Вазда су ми ишле на нерве све оне женетине што ем за сваку ситницу клекну пред иконом или кипом каквог свеца, ем цмиздре да ти се коса дигне на глави. Верујем да и тај светац није имао избора: да доживи нервни слом или да помогне (и тако их се ратосиља, бар док их не задеси нова пошаст: рецимо бубуљица на носу)! За разлику од потоњих, индијских и турских, серија, ове су с почетка имале и врло негативан утицај на здравље средовечних, махом (али не и искључиво) слабо образованих жена (после су огуглале). Већ гледајући једну од првих таквих серија, све су почеле да пате од несанице и силне бриге за Касандру и Хосе Игњација, рецимо (а неке и за Касандриног деду, јединог јој заштитника - ако деда одапне, шта ће црна кукавица?).
Моја мајка није могла да спава, вазда се жалила да су јој сви ти ликови пред очима, плашила се Касандриних непријатеља (уживела се жена исувише).
Једне вечери, пошто се вратила из комшилука (те серије често су гледане у друштву, а потом су се и препричавале уз кафу, комшинице су размењивале мишљења, сумње, претпоставке, наде и бес или саосећајност), провири кроз врата моје собе, видно узнемирена и уплакана, једва изустивши: умро је! Сестре и ја скочисмо, изненађене (сад си нашла, усред ноћи, о смрти да нам збориш): коо? каад? Касандрин деда! Иди, бре, жено, 'бо те деда! Ми помислиле неки рођак, комшија... а за деду нам баш пуца прслук. Шта сад, треба да изјавимо саучешће Касандри?!
Код једне постарије комшинице те серије су развијале и навијачку страст. Тако је кад се главни лик, каква наивна светица, сукоби са својим мрским и злим непријатељима (што јој, ничим изазвани, о глави раде, и не знају за радно време), поскакивала пред ТВ-ом као у рингу и подстицала: набоди га, сад га набоди, маму му ..... Међутим, било је тренутака кад је и она подлегала стресу (кад је борбеност у њој јењавала) и посезала за аналгинима и таблетама сличног дејства.
Несумњиво је популарност латиноамеричких серија код нас битно утицала на раст производње фармацеутских фабрика.
Нема коментара:
Постави коментар