Како сам кући на Бадњи дан дошла тек после два, пала сам на нос да направим све (одвише) што сам наумила (а за чије бабе здравље толика јурњава и напор увек се питам).
Прво трчи до подрума, да нахраним љубимце, донеси из подрума кромпир, стави да се бари, трчи по један плех, трагај за другим... Срећа да је мајка отишла у комшилук, па сам се на миру (мени је и у кухињи неопходан мир, да бих била иоле продуктивна) посветила слагању баклава у троуглиће. Још сам на брзину сложила и питу с пиринчем, орасима и сувим грожђем. Проблем је само што нисам одмах узела рецепт, који сам тек прибавила, но сам напамет насула пиринач и воду, да се све скупа кува. Тек кад је било касно (а пиринач се слепио као тесто), увидела сам да је најпре требало проврити воду. Но шта је ту је, нећу сад то да бацим и мењам празнични јеловник. Док сам слагала, једном заборавим да поспем шећер, други пут уље, а највише ме изнервирало кад схватих да нисам сипала орахе. Тако сам сто грама морала да поделим на две од последњих корица. Није ми та пита испала како треба, нарочито кад се охладила, али како за добру крмачу (наше породично стабло искључиво је таквима окићено) нема лоше сплачине - нема сумње да ће и на њу доћи ред.
Прво трчи до подрума, да нахраним љубимце, донеси из подрума кромпир, стави да се бари, трчи по један плех, трагај за другим... Срећа да је мајка отишла у комшилук, па сам се на миру (мени је и у кухињи неопходан мир, да бих била иоле продуктивна) посветила слагању баклава у троуглиће. Још сам на брзину сложила и питу с пиринчем, орасима и сувим грожђем. Проблем је само што нисам одмах узела рецепт, који сам тек прибавила, но сам напамет насула пиринач и воду, да се све скупа кува. Тек кад је било касно (а пиринач се слепио као тесто), увидела сам да је најпре требало проврити воду. Но шта је ту је, нећу сад то да бацим и мењам празнични јеловник. Док сам слагала, једном заборавим да поспем шећер, други пут уље, а највише ме изнервирало кад схватих да нисам сипала орахе. Тако сам сто грама морала да поделим на две од последњих корица. Није ми та пита испала како треба, нарочито кад се охладила, али како за добру крмачу (наше породично стабло искључиво је таквима окићено) нема лоше сплачине - нема сумње да ће и на њу доћи ред.
Све време кувах у дебелој ролци (изјутра сам је обукла јер сам преподне боравила на улици), пухћући и хукћући, али немајући времена или се не сећајући да је скинем. Хајде још ово и хајде још оно, хрлила сам, све се надајући предаху (на који сам још дууго морала чекати).
Прекрих сто зеленим столњаком, па одох по беле тањириће. Тата већ беше пристигао с посла, па засео, гледа и коментарише. Па то морају баш бели, пита ко да не зна. Морају наравно, све како сам замислила. Није важно какав је тањир него шта је у тањиру, прави се паметан (а и практичан је) он. Е важно је, мени је важно (не чујем и не марим да ли му крче црева). Онда увих виљушке и кашике у зелену салвету и везах преко розе машну. Поред тога у тањир ставих и ножеве: сваки први розе, сваки други зелени. Тек тад ме мајка упита шта ће ми кашике. Да, чорбе нисмо кували (и остало једва стигосмо, а не знам ни где ће нам стати). Дакле, кашике уклоних, па по столу расух зелене свећице у облику јабука и орахе. На средини је стајала пшеница коју сам лично одгајила и украсила, зеленом јутом и розе машном. Тата само нешто контрира, а знам да се увек диви мом уметничком дару. Док ти то завршиш, каже, стићи ће и други Божић, а ја ћу црћи од глади. Па узми, бре, па једи, не чекај ти. Тако је и поступио, изгладнелом човеку није до естетике.
Коначно мајка на сто изнесе обредне хлебове, па заповеди оцу да волове води, а мени да их терам, за шта ми у руку тутну шаку, специјално за то умешену (тој шачици једна од мојих сестара сутрадан је сасекла све прсте осим средњег). Не мислиш ваљда да бих их ја шибала? На шта ти ја личим, зар ја да злостављам животиње? Могу само пријатељски да их тапнем по сапима, па то и урадих. Ал' џаба ја волове водим и подстичем, кад мој отац не зна куд би с њима: узвртео се човек, па држи лево, држи десно, док најпосле не изора њиву све вртећи се укруг (о побогу, воловима се вероватно у глави завртело). А и моја мајка, стално ми то иде на нерве, ако не начини њиву од које су волови двапут већи, направи је тако да се у њој не могу ни окренути или могу загазити тек с три папка.
Прекрих сто зеленим столњаком, па одох по беле тањириће. Тата већ беше пристигао с посла, па засео, гледа и коментарише. Па то морају баш бели, пита ко да не зна. Морају наравно, све како сам замислила. Није важно какав је тањир него шта је у тањиру, прави се паметан (а и практичан је) он. Е важно је, мени је важно (не чујем и не марим да ли му крче црева). Онда увих виљушке и кашике у зелену салвету и везах преко розе машну. Поред тога у тањир ставих и ножеве: сваки први розе, сваки други зелени. Тек тад ме мајка упита шта ће ми кашике. Да, чорбе нисмо кували (и остало једва стигосмо, а не знам ни где ће нам стати). Дакле, кашике уклоних, па по столу расух зелене свећице у облику јабука и орахе. На средини је стајала пшеница коју сам лично одгајила и украсила, зеленом јутом и розе машном. Тата само нешто контрира, а знам да се увек диви мом уметничком дару. Док ти то завршиш, каже, стићи ће и други Божић, а ја ћу црћи од глади. Па узми, бре, па једи, не чекај ти. Тако је и поступио, изгладнелом човеку није до естетике.
Коначно мајка на сто изнесе обредне хлебове, па заповеди оцу да волове води, а мени да их терам, за шта ми у руку тутну шаку, специјално за то умешену (тој шачици једна од мојих сестара сутрадан је сасекла све прсте осим средњег). Не мислиш ваљда да бих их ја шибала? На шта ти ја личим, зар ја да злостављам животиње? Могу само пријатељски да их тапнем по сапима, па то и урадих. Ал' џаба ја волове водим и подстичем, кад мој отац не зна куд би с њима: узвртео се човек, па држи лево, држи десно, док најпосле не изора њиву све вртећи се укруг (о побогу, воловима се вероватно у глави завртело). А и моја мајка, стално ми то иде на нерве, ако не начини њиву од које су волови двапут већи, направи је тако да се у њој не могу ни окренути или могу загазити тек с три папка.
Кад се појавише сестре, зетови и сестрићи, већ је све било спремно. Само да ми дају апарат да усликам. Хајде, то мора до осам и петнест да буде на Фејсу, зезао ме зет. Да, даа, потврдих, изувши папуче и пењући се на столицу, како бих имала што бољи угао посматрања. (А поставила сам их тек кроз сат-два. Истина је да сви ми што по Фејсбуку објављујемо ма какве фотографије нисмо нормални. И ја сам подлегла масовном лудилу. Али волим да с другима поделим оно што мене саму весели.) Хоћеш да кажеш да није лепо, упитах. Лепо је, не могу да кажем, признаде (зачудо) он (док се на кревету намештао ко квочка на јајима).
Mаша и Миа остале су да спавају са мном и целе вечери шушкале о поклонима које очекују од Деда Мраза... Божић Бате... Деда... Ма није важно који ће их спустити под јелку или под сто на џак сламе, само нека буде поклона.
Већ њиховим гостовањем била је загарантована поприлична тескоба у мом кревету. Испоставило се да је Машино јастуче у облику срца, звано (из неког разлога) Пупи (шта год то значило) и Зујица, мала плишана пчелица, заузели пола кревета у средини (Маша није допуштала ни да их окрзнемо). Миа се стисла уза зид, ја напола штрчим изван кревета. И тако смо провеле ноћ, док њих две баба није измамила да "џарају ватру", а ја се раскомотила ко човек, да још мало дремнем како ваља.
Око једанаест, кад је и деда намаммљен из кревета, поставили смо клопу, па деда с кадионицом крете по жар. Како из шпорета поче да вуче неку жишку од пола метра, жена прекороно зину: пребиј, пребиј! Њему све треба цртати. Тек што једном ману, а Маша му оте кадионицу из руку и сама замаха (кудикамо се у том боље од деде снашла), под нос сваком од нас, преко трпезе. Онда крете да тражи икону. У ходнику је не нађе, па се досети: аха и врати у кухињу где својски окади једну графику (дрвеће на њој од тог напрасно олиста).
Потом стаде уза ме и рече да хоће и она да прича оченаш. Ја га увек говорим и сваки пут направим неку грешку, инверзију. Оче наш, који си на небесима, кажем ја и направим паузу да Маши дам времена да ме прати. Оче наш који си на небесима, каже Маша, гледајући у ме и очекујући следећи задатак. Да се свети име твоје... да се свети име твоје... да буде воља твоја... да буде воља твоја... да дође царство твоје... да дође царство твоје... и на земљи као и на небу... и на земљи као и на небу... Хлеб наш насушни дај нам данас... Хлеб наш мрњм, мрњм дај нам данас... и опрости нам дугове наше (то нарочито, промрмљах, и мајка се исцери; Маша не чу)... и опрости нам дугове наше... као што и ми опраштамо дужницима својим... као што и ми опраштамо дужницима својим... И не уведи нас у искушење... и не уведи нас у искушење... но избави нас од зла... НЕ избави нас од зла, рече Маша, а ја вриснух: но ИЗБАВИ нас! Црна Машо, умало да нас упропастиш!
Већ њиховим гостовањем била је загарантована поприлична тескоба у мом кревету. Испоставило се да је Машино јастуче у облику срца, звано (из неког разлога) Пупи (шта год то значило) и Зујица, мала плишана пчелица, заузели пола кревета у средини (Маша није допуштала ни да их окрзнемо). Миа се стисла уза зид, ја напола штрчим изван кревета. И тако смо провеле ноћ, док њих две баба није измамила да "џарају ватру", а ја се раскомотила ко човек, да још мало дремнем како ваља.
Око једанаест, кад је и деда намаммљен из кревета, поставили смо клопу, па деда с кадионицом крете по жар. Како из шпорета поче да вуче неку жишку од пола метра, жена прекороно зину: пребиј, пребиј! Њему све треба цртати. Тек што једном ману, а Маша му оте кадионицу из руку и сама замаха (кудикамо се у том боље од деде снашла), под нос сваком од нас, преко трпезе. Онда крете да тражи икону. У ходнику је не нађе, па се досети: аха и врати у кухињу где својски окади једну графику (дрвеће на њој од тог напрасно олиста).
Потом стаде уза ме и рече да хоће и она да прича оченаш. Ја га увек говорим и сваки пут направим неку грешку, инверзију. Оче наш, који си на небесима, кажем ја и направим паузу да Маши дам времена да ме прати. Оче наш који си на небесима, каже Маша, гледајући у ме и очекујући следећи задатак. Да се свети име твоје... да се свети име твоје... да буде воља твоја... да буде воља твоја... да дође царство твоје... да дође царство твоје... и на земљи као и на небу... и на земљи као и на небу... Хлеб наш насушни дај нам данас... Хлеб наш мрњм, мрњм дај нам данас... и опрости нам дугове наше (то нарочито, промрмљах, и мајка се исцери; Маша не чу)... и опрости нам дугове наше... као што и ми опраштамо дужницима својим... као што и ми опраштамо дужницима својим... И не уведи нас у искушење... и не уведи нас у искушење... но избави нас од зла... НЕ избави нас од зла, рече Маша, а ја вриснух: но ИЗБАВИ нас! Црна Машо, умало да нас упропастиш!
Нема коментара:
Постави коментар