Кад је зец био "господин"

Одмах сам им рекла (још док сам се смејала њиховим упадицама) да ће, само док им видим леђа, чим се докопам тастатуре, бити јунаци моје нове приче. Мој братић (из разумљивих разлога, не смем да му кажем име), љутну се, каже - испашће (тј. помислиће људи, тј. читаоци, тј. ви) да сам најперверзнији. Шта има да испадне, кад јеси, добаци сестричина и сви се насмејасмо (он додуше усиљено).
Елем, прича он како су недавно у школи "вежбали да цртају зеца" на табли (што баш зеца, не знам; да ли су се припремали за лов или за ускршње декорације). Његов био најлепши (утврдио жири, сачињен од свих одељенских другова и другарица, који су уједно били и учесници поменуте ликовне колоније). А свакако и најинтересантнији, због својих телесних обележја и првобитне упадљиве сличности с једним...кхм... "господином". 
Зец је на самом зачетку, немојте ми замерити на отворености, најпре невероватно личио на "ону ствар" (тако су другови посматрачи закључили, верујем не без нарочитог одушевљења), због чега су се сви присутни хватали за стомак, снебивајући се и благо црвенећи откри нам наш "сликар". Сестра, сестричина и ја такође се засмејасмо. Ја сам, као и обично, цепидлачила и инсистирала на прецизности: коју "ону ствар" - ону... или ону?
Истовремено сам покушавала да замислим како је "господин" метаморфозирао у зеца, али ми није успевало. Братић онда узе лист хартије да нам покаже, црно на бело. А не мораш да црташ, добацих: читам ја новине, погледам телевизију, знам како то изгледа (верујем да делујем врло неинформисано, али трудим се да, колико-толико, будем у току). И стварно - повуче двапут оловком, а сестра одмах препознаде (удата жена, искусна, верујем на реч) поменутог.

Кад он заврши, сви остасмо задивљени. Од онаквог ..... овакав зец да испадне, исклиберисмо се опет (а "господин", што бејаше поносно дигао нос, умало не спласну од стида)!

Шта ви цртате, како одмор проводите, тобоже се чудисмо (данашњој омладини)! /"Зеца" знате да цртате? А да обришете таблу никад се не сетите, а?/ Онда ја, да појасним склоност тинејџера порнограф... овај, ликовној уметности (и скинем "кривицу" с братића), додадох: ма није он то намерно (цртежом "алудирао"; није он крив), него њима само то у глави (ко о чему, баба о уштипцима...). Ваљда је и у гаћама, примети сестра, те се још једном сви грохотом зацерекасмо (а нашег "уметника" још једном обли руменило ).

Није снела јаје, сад оде да снесе, каже мој тата (дежурни посматрач и извештач, а вала је и ухода). Па теби јавила радосну вест! Христос воскресе и кокошка јаје снесе!

Слаткиш и Гуливер (још једна прича о псима и људима)

Кад сам стигла на станицу, с рукама пуним кеса, било је још пет минута до поласка буса (чекала сам га на првој станици после главне и полазне). Готово истог трена преда мном се створио Слаткиш (име су му дале моје сестричине; уз мене, ако не рачунамо њихову браћу, једини истински љубитељи животиња у породици), пас који се једно време (тачније неколико месеци) прошле године мотао по нашем дворишту и махом око мојих ногу (све друге би га или прегазиле или шутнуле). Укућани су ми свакодневно набијали на нос његов бесправан боравак у подруму, као ја сам крива јер га храним (о, људи божији, па зар треба да угине да схвати да није прихваћен ни добродошао?). 
Онда је почео да ме прати до продавнице и све ређе да се враћа, а све чешће да одлази. Појави се неочекивано, устрчи радосно око мене, ја му дам да једе... али чим ја изађем на капију, он протрчи кроз суседно двориште и изађе тамо где му је згодно, па ме прати у стопу. Онда се заигра с луталицама или мене неко назад повезе, па ми изгуби траг. Најпре се враћао истог дана, па сваког трећег, па једном недељно, и тако све ређе, док се најпосле није скроз одметнуо. Таман кад сам пре десетак дана помислила да више и није међу живима јер га не виђам, бануо је док сам седела пред општином. 
Јуче је исто тако зацвилео од среће што ме види и облетао око мене, једва се уздржавајући да на ме не скочи, јер није био сигуран како ћу ја на то реаговати (вербално сам га од тог наума одвраћала јер киша је сипила и све беше каљаво и мокро). Али он није био једини који ме салетао. Одмах се појавио и његов блиски друг, велики сиви пас, који се са Слаткишем увек надмеће, "тврдећи" да припадам њему. Колико год цвили Слаткиш, толико и Велики (зваћемо га Гуливер) претећи скичи на њега и покушава и сам да ми се примакне и стави шапе на мене, како би ме приграбио и показао да сам његова.  Слаткиш ме лако такну по листу, ја и не осетих. А Гуливер сместа скочи и ослони се ногама о мој кук, услед чега се затетурах и готово падох. Присутнима се, мора бити, чинило да ме пси луталице и скитнице нападају због онога што у кесама носим. Али нико није прискочио у помоћ. Ја се само окретах да ме пси не испрљају и с осмехом покушавах да их укротим. Услед тога посмстрачи (сигурна сам да су крајичком ока помно пратили ситуацију) вероватно помислише и да нисам нормална: па што бар једно не шикнем ногом у стомак?
Вести да сам видела Слаткиша и читавој причи о њему и Гуливеру обрадовала се, као и увек, једино Маша. Они се увек око мене свађају, рекох. Па то је зато, рече ми са смешком Маша, што ти волиш животиње.

Куцкам, дакле постојим

Таман што сам вечерала, па упрла поглед у даљину (која се, судећи по мом погледу, налази негде иза кухињских висећих елемената, тик изнад смедеревца), а десном руком закуцках по столици на којој сам седела. 

Еј, бре, шта куцкаш, обрецну се прекорно мајка. Размишљам (имаш нешто против? а очито нема, иначе би сигурно употребила). Па шта куцаш ако размишљаш, да мислим да је миш. Тако финог и учтивог миша, што на врата покуца пре но што у кућу, измеђ ногу домаћице, шмугне (мора, нема кад да склапа кишобран и скида чизме; и учтивост има границе, циљ оправдава средство, а нужда бонтон мења), ја још нисам видела. 

Захтева да не куцкам, не марећи што тиме већ ремети рад мог, ионако занетог, ума. Ко да њој треба нарочита концентрација да гледа рекламе (или страхује да ће размишљање потрајати - ја кад мозгам, не знам за доста, а наставак Силе следи за који минут). 

Е не може човек да мисли, па то ти је, чак и кад се прави да има чиме.

Имам ја језик

Кад је нешто укусно и примамљиво толико да једеш и не можеш да престанеш, кажемо да је "прсте да полижеш". Но деси се некад да се област лизања мора проширити (рецимо умажу се руке до лактова, падне коме штогод на колено... или сласна мисао на ум...). Вероватно је кечап почео да клизи низ ону боцу, па је Матија пожурио да га заустави у намери да кане на сто или под (боље спречити него чистити).
Јао, Матија, прекорих га (не стигавши да га спречим), како можеш то да лижеш? Па моогуу, мазно и самозадовољно одговори он, имам јаа језик.

Свако се од нас двоје смејао из свог разлога. Па јесам ли питала КАКО? Лако уз одговарајућа средства.

Девојка је своје очи клела

Последњих месец дана отприлике примећујем да нешто није у реду. Слова на разноразним производима, која именују састојке (од којих је за већину најбоље и не знати), постала су изузетно ситна, такорећи невидљива. Не знам тачно у чему је ствар (и који то фонт користе у фабрикама; ко да носим микроскоп у џепу, па да ми се нађе у продавници). 
И отац ми је (пакосник) пре највише два месеца наговестио проклетство (што нећу да се манем рачунара и интернета): добро, видећеш кад будеш носила наочаре (видећеш кад не будеш видела... довољно и како треба)! Исклиберила сам се приметивши како ће ми их крштеница свакако ускоро натаћи на нос. Смејала сам се јер нисам очекивала да ми баш тако брзо мечка заигра пред вратима... и почне да жмирка.
Прексиноћ седесмо у кухињи, а тата се баш вратио с посла и поделио нам бананице. Како је сестра тог јутра напрасно одлучила да пости (на води), ја окретох задњу страну омота да погледам од чега је све збрљана. Гледам изблиза, па одмакнем, гледам поиздаље... али не видим ништа. Сестра, која је седела на кревету, као од шале, извергла састојке (можда су на њеној бананици крупнија слова? крштеница јој само три године новија): глукозни шећер, хидрогенизована биљна маст (а ту си - АЛИ што девојци, тачније жени, срећу квари... а испосници вечеру). Ја ништа не видим (сем да сам однедавно далековида, зато све морам да одмакнем), рекох ојађено, и не без зависти (према свима који још виде ознаке емулгатора, адитива и конзерванаса). Дигох се са столице те се преместих и ја на другу страну кревета (можда ми светлост незгодно пада, па ме онеспособљава). Гледам опет у омот, и ништа. Одмакнем га још мало, ништа. Обрнем, окренем - без помоћи. Изгубилаа сам виид, завапих, безнадежно (шаљивим тоном прикривајући истински јад). Па нормално да јеси, остаде прибрана и рационална сестра (тачније обрецну се, а лако је паметовати код туђе невоље), код оноликих прочитаних књижурина и крај интернета. И немој да се правиш ти да си младуница! (Е то ме у срце погоди!) 
А бананице више нећу ни да једем (гадуре са ситним словцима; шта ме се уопште тиче шта пише, кад ништа добро није). Изгубилаа саам вииид! Нема мени више живота, изјавих тобоже резигнирано (а бесна саам, урлам у себи: неећу наочарее!). Проклети интернет и лаптоп... И жудња за писањем и израда накита... (Ролетна која се пре месец дана откинула и осудила ме на мрак такође није недужна.) 
Сад сам једном ногом у гробу. Ћорава (не видим слова мања од милиметра). Ко ће да ми (за годину-деценију) крпи чарапе и удева конац у иглу? (Баба)Девојка је своје очи клела, плаве очи да би не гледале: све гледасте, данас не видесте... је ли мрсна чоколадна бананица. Јао, јадна, худе ли сам среће... обневиделу ме нико за невесту неће (разумљиво, смањена ми је радна способност). Јесте, и ћорава кока зрно убоде, али бурму тешко да потрефи.

Једним ударцем две г...муве

Матији синоћ паде на памет да одмери своју шаку с Огњеновом. И прислони шачицу уз ручерду свог брата тинејџера (којег су још у породилишту, по самом рођењу, сестре прозвале рмпалија), од чега остаде забезeкнут. Ја имам највећу шаку у одељењу, похвали се Огњен, не успевши да сакрије понос због те истакнуте позиције. Чак и један двометраш је на ранг листи ручерди испод њега. Ууу, Огњен Велика Шака, Шакајле... Не би ваљало да му се како замериш, па да те пропусти кроз шаке.
Наједном ми на ум паде "покварена" мисао. Ако хоћеш да ваташ девојчице (опростите ми сви, а нарочито родитељи девојчица у једној гимназији и потенцијалне жртве, с наводницима или без њих, сексуалног узнемиравања), цело дупе има да "поткачиш" једном шаком. 
Огњен је и сам у исти мах констатовао предности своје предимензионираности и зацерекасмо се удружено. Једном шаком оба гуза, додадох ја, да ствар буде јаснија. А ко зна, можда ће и једним ударцем две гузи.. страдати (ове младе генерације похлепне и незасите). 
Смејао се Огњен, смејала сам се ја, а и Матија се наизменично смејао, нешто мрмљао (нисмо схватили шта) и прекривао лице шакама (као да је и он разумео о чему смо зборили, па се постидео). Још ме Огњен, кроз смех, упозори (баш у моменту кад сам то већ планирала): немој о овоме да пишеш. Јок, нећу, искрена бејах ја, знаш да је код мене индискреција загарантована.

Са мном има нека грешка?

Са мном, по свему судећи, стварно нешто није у реду. Ем се не сунчам (чак се сунца клоним) и не шминкам се, ем не марим за мушкарце, нарочито (полу)голе. Стварно, такви (не сви, Jедан се изузима) чак ми се и гаде (а не, нисам од оних што воле жене). 
Моја искреност и (не)реаговање запрепашћују саговорнике. Како, кад видиш згодног мушкарца, па природно је... НЕ, непоколебљиво и равнодушно одговарам. Такав мушкарац може привући моју пажњу само као естетска чињеница (око ми је осетљиво на лепо). Не покушавајте да ме разумете, нећете успети.

Пролетос сам с другарицом била на концерту оријенталног плеса, па кад је чувени (а леп и згодан, шармантан...) украјински плесач заплесао, у до пупка раскопчаној кошуљи, у сали је намах узаврела атмосфера.

Жене вриште и поцикују, криче и добацују... а ја се, мирно седећи, само смешим, свесна колико је то што ради уметност (нисам заинтересована у ма ком другом погледу). Моја другарица исклиберила се од ува до ува и узвртела ко на иглама, шапћући међу нама своју жељу: хајде, скини све (горе, мисли; доњи део ипак није уобичајено - плесач је, не стрипер). A кад се човек спусти у публику, жене да се помаме.
A ja - ништа, ни да уздрхтим, ни да трепнем занесено. Јесте младо, јесте лепо, јесте згодно, јесте уметност, али... није Он, Један Једини, па не марим.

Сазреле су лубенице (да не презру само)

Машу не напушта опсесија полним обележјима. И на светлу и у тами она једнако зури у људска тела и ништа јој не промиче. Посебно јој пажњу привлаче избочине. А и линије, изгледа. 
Кад сам пре неки дан легла на траву, а Миа и она су седеле крај мене, то је Маши омогућило изванредан поглед на мој деколте. Каква је то линија, упита ме, озбиљно, правећи се наивна. /Гуја у недрима, Машо, гуја у недрима!/ Која, и ја се направих луда. Притом сам је гледала право у очи. Гледам ја њу, гледа она мене, озбиљно и упорно, да видимо која ће попустити. Маша тобоже одустаде од истраге и скрете поглед устрану, али се након неколико минута опет врати на тему (иако је деловало да се повлачи с мегдана, само је пунила шаржер): јесу то (у шта упре очи) лубенице (једна до друге, а између линија)? /Мислиш, лубеничице? Та шака јада, не би се од њих бостанџија много овајдио. Да не презру само, док свима вода на уста цури и умиру од глади, а ником није дато ич да се ослади./ Не, опет одбих ја. /Накнадно сам сазнала да је ту мудрост чула од маме. Претходно вече Маша је спазила на ТВ-у тету с грудима до појаса, па се чудом чудила шта је то (гадна аномалија, ако мене неко пита). Груди од по тоне (чудила бих се и ја - па то, брате, далеко било, пу-пу, пуне канате), упркос томе, мама је,  без по муке, с поља анатомије олако пребацила на поље ботанике. Тиме је желела да спречи (ко да је могуће) даље интересовање ћерке за појаве које је последњих месеци опседају.  
И сад Маша мисли да је свако тле погодно за гајење бостана. Не, Машо, не, ово би могле бити неке брескве, у најбољем случају, осредње величине./
Изненада одлучих да играм њену игру: не, то су тениске лопте. /На стони тенис мислим! Ма шалим се, наравно, није ситуација толико драматична; само да вам одвратим пажњу - имам утисак да су се неки од вас превише посветили визуелизацији./
Маша тобоже на трен то прихвати, ћутке, правећи се и даље наивна. Али мало касније, онако изнебуха, отвори карте, мирно и прибрано, као човек који зна да је истина на његовој страни: нису, то су с... (нећеш ме преварити). И знајући како ја то иначе поричем, одмах се потруди да ме предухитри; пре но што стигох и уста да отворим, она се успротиви: e јесу (нека ти више не падне на памет да поричеш очигледно), ахаа, имааш, све жене имају. Но, упркос свему, ја по обичају одмахнух пркосно главом, настављајући да се инатим: ја НЕМАМ. То, ако ћемо право, и није далеко од истине.

Еро с онога свијета мојим селом шета

Тек што бејах устала (а два сата већ превалило), кад неко позвони. Чух мајку како излази на терасу и с неким разговара (по томе што саговорника не уводи у кућу закључих да нам није ни рођак ни комшија). А онда ми довикну да изађем. (Ух, како мрзим кад ме одвлаче од мог посла, чак и кад само пуштам мозак на отаву или хватам зјала.) 
Протурих само главу кроз врата, на којима је уз мајку стајала и тетка, зурећи у папире које је неки непознати човек пред њих истурио. Помислила сам најпре да дели неке рачуне, решења (мада смо скоро све платили, откуд знам шта све може ова држава да измисли). Човек сместа покуша да ме обрлати тиме што ми вербално указа поштовање (ал' ја знам за јадац:  мени то не треба од оних што ми на новчаник кидишу). Док гледах упитно, очекујући да ме неко обавести што сам морала да напустим своју јазбину, непознати, као нешто општепознато, подразумевано, рече како скупља прилог "за оног малог Стевана, што треба да се оперише у Русији". Ево, акција је пријављена у милицији (осетио човек да ће му за мене требати јачи аргументи; жене су "пале" већ на слику детета у колицима)... Да, да, то је свакако веродостојан документ (ја се нисам ни трудила да ишта прочитам ил' осмотрим печате - одмах сам га "прочитала"). Показује и признанице (готов већ да исписује суму). Е, то ме уверило да је "све по закону", ма само што нисам по паре потрчала.
Хм, сместа се још више намрачих и истурих бодље. Човек није свестан да је у малој средини, где се готово сви међусобно, макар  посредно, знају. Ја никад нисам чула за тог малог, а ни вас не познајем (испитивачки сам га гледала у лице), рекох оштро, и ништа вам нећемо дати (чак и да тај мали стварно постоји и да му је потребна помоћ, сигурна сам да му је овај неће пружити). /Мајка ми касније рече да сам била баш дрска. А шта ћу, то је провалило из мене; не зна она како овоме слични, фини преваранти, додијаше на улицама Београда. То ме учинило готово неосетљивом./ Добро, шта је требало, да дође неко кога ви знате, уозбиљи се и обрецну и он (не годи му што види да се нисам упецала, а и оне две наивне жене у исти мах му скидох с удице, јадне не биле). Како сам рекла што сам имала, сместа обртох леђа и уђох у кућу, а оставих жене нека раде шта им воља. Касније ми рекоше: али стварно има све оверено из милиције, и читао им колико је ко од наших рођака (из кућа које су пре посетили) приложило... /Е, па то као у цркви за Митровдан. Онај што даје, хоће да се то и чује, а и поп мисли да ће се "стипсе" постидети, па следити пример суграђана./ 
Не знају оне да у Београду врви од таквих волонтера. А и то је сумњиво: баш ће неки волонтер да обија ноге и прагове по селима за добробит каквог непознатог детета. Ишао би стриц, отац, брат, стрина, комшија... А волонтер, сумњам, чак и кад му је то, као овоме, исписано на плочици што му заклања половину грудног коша. Знаш како ме брига шта ти пише! Ако мислиш да ја ту читам: добра душа, вараш се. Ја читам искључиво између редова и са лица, а ту пише: варалица, преварант...
На Фејсбуку одмах записах (као упозорење): тобожњи волонтери, што скупљају новац за тобожњу операцију тобожњег малог Стевана... управо обмањују наиван народ у мојој улици... И снимају ко шта има, надовеза се Петар у коментару. Еро с онога свијета мојим селом шета, наставих ја да се спрдам, шаљите новце својима! (Сва срећа што ми мајка ретко у кући сама остаје и што новац у нас дуго не "траје".) На мојим вратима на њега је зарежао Кербер (а таман је помислио да су жене лак плен). Чим је стигао до капије, све је пребројао, ни камичак му није промакао, каже Петар. Е, овде није имао шта да броји. Највредније што у кући имамо јесте управо Кербер (то сама себи дижем цену; моји би ме можда дали у бесцење, само да ме се ратосиљају; а њему не знам би ли било згодно да упрти шездесет кила, вала би искилавио).... па и он беше рашчупан и крмељив (и нема обичај да лаје, али га нужда научила да режи). 
И тако, оде волонтер подвијена репа (и још празњикавог џепа). Можда му је колега имао више среће (један у једну кућу, други у другу, па сваки динар вајдица).

Сезаме, отвори се (пишки ми се)

Кад сам летос решила да променим браву (како бих се докопала кључа) моји родитељи бејаху у башти. Баш тад сам позвала интервентну јединицу, сачињену од моја три сестрића тинејџера, и отпочела је тајна акција (потом сам схватила да сам то могла и сама, просто је ко пасуљ). 
Оцу и мајци, кад увидеше да се врата моје собе закључавају, не беше право. Нису на то навикли (у моју собу дотад могао је крочити ком је год, и кад, воља), а ваљда је људски да те баш оно што се иза таквих врата крије посебно мами (шта ли то ради кад се осами, благо тати и благо мами?). Чувена је ситуација са седмим, или деветим или небитно којим, вратима у бајци, која нипошто не треба отварати, а баш та забрана гура људе у пропаст.
Прексиноћ беше већ прошла поноћ, кад сам се, након неколико сати угодног самовања (иза закључаних врата), браве латила и намах унервозила схвативши да сам саму себе заточила. Од пре неки дан кључ је почео да се прави луд: могу да закључам два, можда чак и три пута, и да га вратим уназад сваки пут сем оног првог. Запело нешто негде и ни макац. Мајка и отац легли, он још повремено кашље, а ја окрећем кључ и лево и десно (испрва лагано и тихо, да они не примете, а онда све бешње и бешње, све безобзирније - па изгубила сам стрпљење и живце: дошло ми да силом обрнем, па нек се сломи, душманин). 
Спопаде ме нека врућина од тог беса (на кључ, на судбину... ко да сам се на бога камењем гађала): хоћу ли бешику морати овде да испразним? (Да бар тај проблем нисам имала, па да легнем и сачекам јутро - кад је паметније, можда је и сналажљивије.) Већ сам се видела како излазим (прецизније искачем) кроз прозор да пишким, али се нисам видела како се враћам, кад Спајдермен нисам (а мердевине ако и имамо, појма немам где су). У бога немам нарочиту веру, па да га зазивам. С ђаволима такође немам посла, у њих да се уздам. Помислила тек сестриће да цимнем преко Фејса, вероватно су још будни, могли би да интервенишу шрафцигерима и осталим адекватним алатом (морам и ја исто да ставим под јастук, за не дај боже, нек ми се нађе, не иште ми леба). Али џаба њихова спремност да помогну кад су и улазна врата закључана (отац и мајка би морали да отворе, што би им добро дошло да гунђају: шта се закључаваш, нико ти неће ући у собу, бла, бла, блаа...).
Отац и мајка? Разуме се да су могли да ми прискоче у помоћ, али су мирно у кревету лежали и свакако се наслађивали мојим мукама (што ће ми сутра вероватно, с несмањеним ужитком, и предочити). А нећу да их зовем, па кад бих умрла овде. Обрни, окрени, двапут десно, једном лево - неће. Притегни коленом врата, запни (не превише, да се кључ не заломи) - ништа. Ајд опет испочетка: обрни десно - може, обрни лево - нема шансе. Јаоо, проклети кључ! (Само сад да се смилује и нећу га више маћи с места. Ал' ћу заменити браву, неће ме мрзети.) Упс, кључићу, шалила сам се, хајде не јогуни се, пусти ме, кључићу (црко дабогда)... Окрени се, слатки мој кључићу (проклет био, превали ту препреку). Због врућине што ме обузела дошло ми пиџаму да скинем. Пола сата бејах на грдним мукама: кључ се опире, а бешика да прсне. Да су врата гвоздена, па да шапћем лепе речи, не би ли се отворила. Али ко за инат - дрвена, и тврдоглава као магаре. Коначно препрека попусти. О, хвала богу, колико сутра променићу браву (да ме иста мука поново не снађе).
Откључала сам, осетих (и лакну ми), али се вратих на кревет, не отворивши врата. Баш нећу одмах да изађем, макар се упишкила. Нећу да им приуштим то задовољство да ми се нескривено цере (знам да су начуљили уши и ћућорили злобно радујући се мојој невољи; ал' и то је прошло - довешћу ја опет све у ред).

Љуске од кромпира против голотиње

Кромпир скоро увек (свака три месеца дакле) љуштим на истом месту и под истим условима. Клекнем на под пред смедеревцем (иначе нема тог пред ким бих још), на плех (који тепих штити од изненадног искакања несташних жарића, кад ко отвори врата да убаци цепаницу), прострем новине, па на њих падају љуске, што испрва упорно висе, држећи се грчевито ножа, док најпосле не онемоћају и, откинуте, стровале се на гомилу (од судбе се не може побећи).
Кад се Маша примакла, љусака се већ беше накупило охохо, али, махом у централном делу, одакле су се на све стране шириле и преклапале текстове (које ионако нисам имала намеру да читам; немам ни времена: што прочитам у ве-цеу, то је то). 
Тако Маша, готово сместа, у доњем десном углу новина (што беху отворене баш на средњој страни), на простору који љуске још не освојише, спази једну разголићену жену и два, једнако разодевена, мушкарца у позадини (једна певачица снимила нови спот, па шта би друго донело брзу популарност него гола тела и сексуалне алузије). Ових дана она само такве сцене запажа (људске гениталије види и где их нема и кроз одећу) и придаје им особит значај. Сместа расклони љуске устрану, да боље осмотри, а ја их потом, чим (једва) одврати поглед, дискретно вратих, баш да је у том осматрању спречим (рачунајући да она није прозрела моју намеру). Но Маша у горњем десном углу спази опет ту исту певачицу, голу (за потребе спота) у кади, па (опонашајући ме) навуче љуске и преко ње: и ово, озбиљно рече (кад "облачимо", да облачимо све).
Нешто касније док смо седеле пред лаптопом у очи јој на почетној страни Фејсбука паде слика готово нагог мушкарца (у вешу додуше), мишићавог и снажног (због којег би, претпостављам, многим женама кренуле бале, али ја не бих ни обратила пажњу да ми је Маша не скреће), изврнутог полеђушке. На мене овакве слике не остављају никакав утисак, веровали или не, али њој се очи лепе за ма какву голотињу. /Све што види и што чује на исто је асоцира; кажеш, рецимо, киша, а Маша пита: пиша? Нова књига, за децу, што нам је јуче стигла, ко за инат отворила се баш на страни с насликаном голом женом - нескривених груди; и чича крај ње је го и раширених ногу, али с дугом седом брадом, која му и међ ногама почива и срамоту скрива. Маша је онда захтевала да јој суседну страну текста прескочимо, јер неће "да слуша то безобразно"... а ипак је више пута морала изнова да отвара ту страну и да се "згрози" над сликом. Па шта је ту, Машо, безобразно, питам (ако занемаримо уметничку сврху, да су јој груди млохаве и усахле - јесу, да је чича гадан - јесте, али прича о пругастом мачку и госпојици ласти је препоручена, сигурно добра, и једино битна), изгледају ли жене тако? Изгледају, мало се и она примири (а канда сматра својом обавезом да осуди све, па и уметничке, актове, како на њу не би пала кривица да је исувише заинтересована за ствари које децу не треба да занимају, тако мисле родитељи (тетка се труди да све разуме и нађе компромисно решење; свакако ништа не осуђује)./ 

Ее, њега не можемо... примети Маша (која је седела у мом крилу) тобоже разочарано. Ни љуске кромпира нису свемоћне; (и где ћу да облажем монитор, да му "извлачим ватру"); да је бар неко ћебе да га огрнемо... да не голица машту деци и вид да им не квари (тетка ионако не мари).

 

Ето зато

Навалио човек (вредан, радан, што не губи време) да му пошаљем неки мејл. Чекај, бре (куд си навро), кажем, тек недавно сам очи отворила (а и то не широм).

Зато се ти још ниси удала, спаваш до два, примети он (ни пет ни шест: пљусну ми окрутну истину посред лица, тј. Фејса). Види стварно, а мени то уопште није пало на памет (а и како би кад нигде поменуте локације).

Па јесте, нисам стигла. Ко рано рани - мужа граби (и ногама и рукама, да се мученик како не искобеља)! Ко спава до (после)подне (а ноћу вилени) - (п)остаје уседелица! ;)

Шпилхозне од пана (док је топлих дана)

Како уђох у кућу, приметих да се Игњат неуобичајено врпољи и све нешто кмекеће и прави гримасе. А таман сам га код једне другарице била похвалила како се не чује - никад не плаче (тек понеки пут кмекне да призове помоћ - ако му испадне лажара или се напуни пелена, односно ако мајка заборави да је време за оброк; па зна он како народ каже: док се дете не заплаче, мајка се не сећа).
Врти се, окреће главу те лево те десно, кмези, ма никако да нађе положај који му паше. И прошли су сати пре но што ја (проклетница) увидех да је дете у неким шилхозницама од пана (у преводу: меко и топло), закопчано до грла - а напољу двадесет степени! /Шта год сестра да каже, знам зашто је овај преступ начинила: добио на поклон од драгих рођака, а кнап, па да му не омали; тако је, боље нека се кува да рођаке не увреди. Не разумем ни те људе, пре свега жене, како не умеју да на поклон беби донесу одећу одговарајуће величине. Знаш, брате, кад се родио, питај продавачице која је величина за који узраст, па кад прорачунаш, лако ћеш схватити да иако ће му преслатка (а надасве јефтина) бундица кроз шест месеци, таман усред лета, бити таман, неће моћи да је носи (а да од врућине не доживи срчани удар, далеко било; то што би сви у њега зурили ко у чудо није опасно по живот)./
Већ бејасмо дошли другој сестри, и ја му, променивши му пелену у спаваћој соби, стадох свлачити оне рукавчине. Јадно дете, сместа му свану! Мајка му се појави на вратима, а ја, што му већ бејах раскопчала и разгрнула горњи део (да дође до даха), рекох јој: указујем му прву помоћ. Насмеја се она (свесна своје грешке) и оде у дневну собу, а ја преобукох дете, срећно што је избегло топлотни удар. Лакну му сместа, па се осмехну и наново прогугута. /Чини ми се да је врућину много теже од хладноће сносити. Сећам се како сам једном на писменом испиту, а беше нека паклена врућина, готово полудела од мучнине, мало је фалило да, не марећи што сам изложена погледима других студената и професора, скинем мајицу насред слушаонице, како бих, иоле угодније, могла да наставим рад./

Па, црна жено, рекох после, као да си клинка и првороткиња (а знам да су свим породиљама лекари давно утувили у главу да бебе облаче као и себе, у складу с временским приликама). Што не желиш себи, не чини другоме (ти у мајици кратких рукава, а бепче у шпилхознама од пана)! Шта би да ти навучем лагано џемперче кад  звезда упече?

Tetka se ne udaje i za muža ne haje

Mia se upravo bila vratila s nekog nastupa, gde je, između ostalog, čula nekog učesnika kako se pita: – Što sam se ja oženio?

Izgleda da je to podstaklo sijaset misli u njenoj glavici. Dok se sa sestrom baktala plastelinom u dečjoj sobi, a ja bejah izvrnuta na njenom krevetu, neočekivano upita: – A što se tetka (ona druga, Mašina mama) udala?

– Otkud znam – rekoh. (Pitaj nju.) – Što se udala tvoja mama? – odgovaranje na pitanje pitanjem moja je specijanost.

Mia, blago osmehnuta, sleže ramenima.

– Zaljubila se – kažem – pa...

– A što se ti nisi zaljubila? –  upade Maša mudro u raspravu, jedva dočekavši da me podvrgne ispitivanju.

(Nisam?) Sad ja nevidljivo slegnuh ramenima i vidljivo se osmehnuh.

Srećom, Maša sama pita, a sama i odgovara: – Znam, ona neće da ima muža; ona je tetka... i (pošto sam svrstana u neku čudnu, međukategoriju) dete (majke mi, ne trudim se da ih obmanem niti dete da ostanem) .

Neke tetke (tvrdoglave i nezrele, detinjaste) nikad se ne udaju i za muža ne haju (a muž, verovatno, čupa kosu od jada, zalud čekajući da se s tetkom skući).

Жива душа

Некад не могу да поверујем колико испаднем наивна и ћорава код очију. 

За тог свештеника ја сам мислила да је узоран човек, вредан звања и мантије која га покрива (чиме се издваја међу колегама). Прави божији представник, мислила сам, онако скрушен и добродушан. Ахаа, иронично негодова моја сестра, онај што само зури женама у груди (ако сам добро разумела, она и још једна рођака биле су предмет тог "посматрања"). Па и он је човек, друга сестра испољи хришћанско разумевање. Јесте, жива душа, сложих се и ја, и даље удубљена у своје мисли. Али ја уопште нисам приметила (не могу да се начудим како сам обманута). А у шта и да ми гледа, сетих се одмах потом, а сестра се с одобравањем исклибери (лако је смејати се туђој невољи и оскудици). У шта да гледа, а и како - лупу вероватно у џепу не носи.

Иста им глава, ал' једно бик, а друго крава

Још смо изјутра од сестрине куће спазиле ливаду пуну говеда, призор какав не памтим да сам видела две деценије уназад. У селу ако ко и гаји говеда (махом на прсте да се наброје), нико их више не изводи и не пушта на испашу, на простране зелене ливаде. Све те јадне кравице и њихове ђувегије чаме заточене у мрачним стајама.
Како смо планирале шетњу и пикник, једва сам чекала да се тој ливади примакнемо (не знам што, али опасно се ложим на говеда и овце расуте по трави). Маша и Миа неколико су пута, на мој захтев, пред тим кравама позирале. А краве, које већ беху уморне, па се поизвртале, гледаху тупо у нас (и чекаху да им се изгубимо с очију, како би наставиле мирно да преживају). Ја се, као и обично, трудих да заузмем што бољу позицију и што боље кадрирам, а сестра, као и обично, гунђаше из прикрајка да јој не трошим снимке на глупости (још глупље јој се после учини кокошка на дрвеном мосту, окружена зеленилом - слика која је мене опчинила; ти уопште немаш смисла за лепоту, рекох јој, а ко и да нисам - она ни пет пара не даје).
Оно је бик, повика једна од мојих сестричина. А како знате да је бик, по чему, упитах ја (да проверим је ли њихова констатација основана; сем тога, и ја на то бејах мало погнула главу, баш да видим је ли стварно, али не нађох доказа). Маша одавно беше отрчала напред, а Миа застала па ме збуњено и осмехнуто гледа. По чему се крава и бик разликују, појасних питање. По роговима, бубну Миа. (Нисам инсистирала да ми објасни какве рогове ко има.) Хм, није, нешто друго је у питању. Како она не одговараше, ја се пребацих на људске јединке. По чему се разликују дечаци и девојчице? Ааа, кликну Миа, радосна што јој коначно одговор паде на памет и не рече друго ништа, само, гледајући у ме (и очекујући одобравање), развуче с обе стране по један прамен своје дуге косе.

 Сестра и ја истог трена прснусмо у смех. Па неће бити, Миа, да се по томе распознају (мало ли је мушкараца бар неко време у свом животу дуге косе чешљало; искрено, мени су такви веома исфеминизирани, али шта ме брига, ко воли нек изволи).
Машо, Машо, дозвасмо је: по чему се разликују дечаци и девојчице? Маша, која је последњих седмица просто опседнута полним обележјима, ко из топа рече: по пишама. Е то је већ нешто што нам неће дати да помуземо бика (и што ће нас спасити гадне невоље). Иста им глава, ал' страга разлике, но висока трава, па се не види које је бик, а које крава.