Кад сам стигла на станицу, с рукама пуним кеса, било је још пет минута до поласка буса (чекала сам га на првој станици после главне и полазне). Готово истог трена преда мном се створио Слаткиш (име су му дале моје сестричине; уз мене, ако не рачунамо њихову браћу, једини истински љубитељи животиња у породици), пас који се једно време (тачније неколико месеци) прошле године мотао по нашем дворишту и махом око мојих ногу (све друге би га или прегазиле или шутнуле). Укућани су ми свакодневно набијали на нос његов бесправан боравак у подруму, као ја сам крива јер га храним (о, људи божији, па зар треба да угине да схвати да није прихваћен ни добродошао?).
Онда је почео да ме прати до продавнице и све ређе да се враћа, а све чешће да одлази. Појави се неочекивано, устрчи радосно око мене, ја му дам да једе... али чим ја изађем на капију, он протрчи кроз суседно двориште и изађе тамо где му је згодно, па ме прати у стопу. Онда се заигра с луталицама или мене неко назад повезе, па ми изгуби траг. Најпре се враћао истог дана, па сваког трећег, па једном недељно, и тако све ређе, док се најпосле није скроз одметнуо. Таман кад сам пре десетак дана помислила да више и није међу живима јер га не виђам, бануо је док сам седела пред општином.
Јуче је исто тако зацвилео од среће што ме види и облетао око мене, једва се уздржавајући да на ме не скочи, јер није био сигуран како ћу ја на то реаговати (вербално сам га од тог наума одвраћала јер киша је сипила и све беше каљаво и мокро). Али он није био једини који ме салетао. Одмах се појавио и његов блиски друг, велики сиви пас, који се са Слаткишем увек надмеће, "тврдећи" да припадам њему. Колико год цвили Слаткиш, толико и Велики (зваћемо га Гуливер) претећи скичи на њега и покушава и сам да ми се примакне и стави шапе на мене, како би ме приграбио и показао да сам његова. Слаткиш ме лако такну по листу, ја и не осетих. А Гуливер сместа скочи и ослони се ногама о мој кук, услед чега се затетурах и готово падох. Присутнима се, мора бити, чинило да ме пси луталице и скитнице нападају због онога што у кесама носим. Али нико није прискочио у помоћ. Ја се само окретах да ме пси не испрљају и с осмехом покушавах да их укротим. Услед тога посмстрачи (сигурна сам да су крајичком ока помно пратили ситуацију) вероватно помислише и да нисам нормална: па што бар једно не шикнем ногом у стомак?
Вести да сам видела Слаткиша и читавој причи о њему и Гуливеру обрадовала се, као и увек, једино Маша. Они се увек око мене свађају, рекох. Па то је зато, рече ми са смешком Маша, што ти волиш животиње.
Онда је почео да ме прати до продавнице и све ређе да се враћа, а све чешће да одлази. Појави се неочекивано, устрчи радосно око мене, ја му дам да једе... али чим ја изађем на капију, он протрчи кроз суседно двориште и изађе тамо где му је згодно, па ме прати у стопу. Онда се заигра с луталицама или мене неко назад повезе, па ми изгуби траг. Најпре се враћао истог дана, па сваког трећег, па једном недељно, и тако све ређе, док се најпосле није скроз одметнуо. Таман кад сам пре десетак дана помислила да више и није међу живима јер га не виђам, бануо је док сам седела пред општином.
Јуче је исто тако зацвилео од среће што ме види и облетао око мене, једва се уздржавајући да на ме не скочи, јер није био сигуран како ћу ја на то реаговати (вербално сам га од тог наума одвраћала јер киша је сипила и све беше каљаво и мокро). Али он није био једини који ме салетао. Одмах се појавио и његов блиски друг, велики сиви пас, који се са Слаткишем увек надмеће, "тврдећи" да припадам њему. Колико год цвили Слаткиш, толико и Велики (зваћемо га Гуливер) претећи скичи на њега и покушава и сам да ми се примакне и стави шапе на мене, како би ме приграбио и показао да сам његова. Слаткиш ме лако такну по листу, ја и не осетих. А Гуливер сместа скочи и ослони се ногама о мој кук, услед чега се затетурах и готово падох. Присутнима се, мора бити, чинило да ме пси луталице и скитнице нападају због онога што у кесама носим. Али нико није прискочио у помоћ. Ја се само окретах да ме пси не испрљају и с осмехом покушавах да их укротим. Услед тога посмстрачи (сигурна сам да су крајичком ока помно пратили ситуацију) вероватно помислише и да нисам нормална: па што бар једно не шикнем ногом у стомак?
Вести да сам видела Слаткиша и читавој причи о њему и Гуливеру обрадовала се, као и увек, једино Маша. Они се увек око мене свађају, рекох. Па то је зато, рече ми са смешком Маша, што ти волиш животиње.
Нема коментара:
Постави коментар