Жива душа

Некад не могу да поверујем колико испаднем наивна и ћорава код очију. 

За тог свештеника ја сам мислила да је узоран човек, вредан звања и мантије која га покрива (чиме се издваја међу колегама). Прави божији представник, мислила сам, онако скрушен и добродушан. Ахаа, иронично негодова моја сестра, онај што само зури женама у груди (ако сам добро разумела, она и још једна рођака биле су предмет тог "посматрања"). Па и он је човек, друга сестра испољи хришћанско разумевање. Јесте, жива душа, сложих се и ја, и даље удубљена у своје мисли. Али ја уопште нисам приметила (не могу да се начудим како сам обманута). А у шта и да ми гледа, сетих се одмах потом, а сестра се с одобравањем исклибери (лако је смејати се туђој невољи и оскудици). У шта да гледа, а и како - лупу вероватно у џепу не носи.