Кад сам летос решила да променим браву (како бих се докопала кључа) моји родитељи бејаху у башти. Баш тад сам позвала интервентну јединицу, сачињену од моја три сестрића тинејџера, и отпочела је тајна акција (потом сам схватила да сам то могла и сама, просто је ко пасуљ).
Оцу и мајци, кад увидеше да се врата моје собе закључавају, не беше право. Нису на то навикли (у моју собу дотад могао је крочити ком је год, и кад, воља), а ваљда је људски да те баш оно што се иза таквих врата крије посебно мами (шта ли то ради кад се осами, благо тати и благо мами?). Чувена је ситуација са седмим, или деветим или небитно којим, вратима у бајци, која нипошто не треба отварати, а баш та забрана гура људе у пропаст.
Прексиноћ беше већ прошла поноћ, кад сам се, након неколико сати угодног самовања (иза закључаних врата), браве латила и намах унервозила схвативши да сам саму себе заточила. Од пре неки дан кључ је почео да се прави луд: могу да закључам два, можда чак и три пута, и да га вратим уназад сваки пут сем оног првог. Запело нешто негде и ни макац. Мајка и отац легли, он још повремено кашље, а ја окрећем кључ и лево и десно (испрва лагано и тихо, да они не примете, а онда све бешње и бешње, све безобзирније - па изгубила сам стрпљење и живце: дошло ми да силом обрнем, па нек се сломи, душманин).
Спопаде ме нека врућина од тог беса (на кључ, на судбину... ко да сам се на бога камењем гађала): хоћу ли бешику морати овде да испразним? (Да бар тај проблем нисам имала, па да легнем и сачекам јутро - кад је паметније, можда је и сналажљивије.) Већ сам се видела како излазим (прецизније искачем) кроз прозор да пишким, али се нисам видела како се враћам, кад Спајдермен нисам (а мердевине ако и имамо, појма немам где су). У бога немам нарочиту веру, па да га зазивам. С ђаволима такође немам посла, у њих да се уздам. Помислила тек сестриће да цимнем преко Фејса, вероватно су још будни, могли би да интервенишу шрафцигерима и осталим адекватним алатом (морам и ја исто да ставим под јастук, за не дај боже, нек ми се нађе, не иште ми леба). Али џаба њихова спремност да помогну кад су и улазна врата закључана (отац и мајка би морали да отворе, што би им добро дошло да гунђају: шта се закључаваш, нико ти неће ући у собу, бла, бла, блаа...).
Отац и мајка? Разуме се да су могли да ми прискоче у помоћ, али су мирно у кревету лежали и свакако се наслађивали мојим мукама (што ће ми сутра вероватно, с несмањеним ужитком, и предочити). А нећу да их зовем, па кад бих умрла овде. Обрни, окрени, двапут десно, једном лево - неће. Притегни коленом врата, запни (не превише, да се кључ не заломи) - ништа. Ајд опет испочетка: обрни десно - може, обрни лево - нема шансе. Јаоо, проклети кључ! (Само сад да се смилује и нећу га више маћи с места. Ал' ћу заменити браву, неће ме мрзети.) Упс, кључићу, шалила сам се, хајде не јогуни се, пусти ме, кључићу (црко дабогда)... Окрени се, слатки мој кључићу (проклет био, превали ту препреку). Због врућине што ме обузела дошло ми пиџаму да скинем. Пола сата бејах на грдним мукама: кључ се опире, а бешика да прсне. Да су врата гвоздена, па да шапћем лепе речи, не би ли се отворила. Али ко за инат - дрвена, и тврдоглава као магаре. Коначно препрека попусти. О, хвала богу, колико сутра променићу браву (да ме иста мука поново не снађе).
Откључала сам, осетих (и лакну ми), али се вратих на кревет, не отворивши врата. Баш нећу одмах да изађем, макар се упишкила. Нећу да им приуштим то задовољство да ми се нескривено цере (знам да су начуљили уши и ћућорили злобно радујући се мојој невољи; ал' и то је прошло - довешћу ја опет све у ред).
Оцу и мајци, кад увидеше да се врата моје собе закључавају, не беше право. Нису на то навикли (у моју собу дотад могао је крочити ком је год, и кад, воља), а ваљда је људски да те баш оно што се иза таквих врата крије посебно мами (шта ли то ради кад се осами, благо тати и благо мами?). Чувена је ситуација са седмим, или деветим или небитно којим, вратима у бајци, која нипошто не треба отварати, а баш та забрана гура људе у пропаст.
Прексиноћ беше већ прошла поноћ, кад сам се, након неколико сати угодног самовања (иза закључаних врата), браве латила и намах унервозила схвативши да сам саму себе заточила. Од пре неки дан кључ је почео да се прави луд: могу да закључам два, можда чак и три пута, и да га вратим уназад сваки пут сем оног првог. Запело нешто негде и ни макац. Мајка и отац легли, он још повремено кашље, а ја окрећем кључ и лево и десно (испрва лагано и тихо, да они не примете, а онда све бешње и бешње, све безобзирније - па изгубила сам стрпљење и живце: дошло ми да силом обрнем, па нек се сломи, душманин).
Спопаде ме нека врућина од тог беса (на кључ, на судбину... ко да сам се на бога камењем гађала): хоћу ли бешику морати овде да испразним? (Да бар тај проблем нисам имала, па да легнем и сачекам јутро - кад је паметније, можда је и сналажљивије.) Већ сам се видела како излазим (прецизније искачем) кроз прозор да пишким, али се нисам видела како се враћам, кад Спајдермен нисам (а мердевине ако и имамо, појма немам где су). У бога немам нарочиту веру, па да га зазивам. С ђаволима такође немам посла, у њих да се уздам. Помислила тек сестриће да цимнем преко Фејса, вероватно су још будни, могли би да интервенишу шрафцигерима и осталим адекватним алатом (морам и ја исто да ставим под јастук, за не дај боже, нек ми се нађе, не иште ми леба). Али џаба њихова спремност да помогну кад су и улазна врата закључана (отац и мајка би морали да отворе, што би им добро дошло да гунђају: шта се закључаваш, нико ти неће ући у собу, бла, бла, блаа...).
Отац и мајка? Разуме се да су могли да ми прискоче у помоћ, али су мирно у кревету лежали и свакако се наслађивали мојим мукама (што ће ми сутра вероватно, с несмањеним ужитком, и предочити). А нећу да их зовем, па кад бих умрла овде. Обрни, окрени, двапут десно, једном лево - неће. Притегни коленом врата, запни (не превише, да се кључ не заломи) - ништа. Ајд опет испочетка: обрни десно - може, обрни лево - нема шансе. Јаоо, проклети кључ! (Само сад да се смилује и нећу га више маћи с места. Ал' ћу заменити браву, неће ме мрзети.) Упс, кључићу, шалила сам се, хајде не јогуни се, пусти ме, кључићу (црко дабогда)... Окрени се, слатки мој кључићу (проклет био, превали ту препреку). Због врућине што ме обузела дошло ми пиџаму да скинем. Пола сата бејах на грдним мукама: кључ се опире, а бешика да прсне. Да су врата гвоздена, па да шапћем лепе речи, не би ли се отворила. Али ко за инат - дрвена, и тврдоглава као магаре. Коначно препрека попусти. О, хвала богу, колико сутра променићу браву (да ме иста мука поново не снађе).
Откључала сам, осетих (и лакну ми), али се вратих на кревет, не отворивши врата. Баш нећу одмах да изађем, макар се упишкила. Нећу да им приуштим то задовољство да ми се нескривено цере (знам да су начуљили уши и ћућорили злобно радујући се мојој невољи; ал' и то је прошло - довешћу ја опет све у ред).
Нема коментара:
Постави коментар